FTP protokol

FTP (File Transfer Protocol) je metod za prenos datoteka između računara povezanih u mrežu sa TCP/IP protokolom. Njegove prednosti jesu rasprostranjenost (FTP je najuniverzalniji način za prenos fajlova na Internetu i podržan je na svim savremenim operativnim sistemima) i brzina (brži je za red veličine od kopiranja datoteka putem Windows Network Neighbourhood-a). Mana je ta što FTP podrazumeva da se na jednoj strani veze nalazi server, tako da direktno kopiranje fajlova između dva računara pod MS Windows-om u opštem slučaju nije moguće.

FTP je osnovni način kako da svoje datoteke prebacite sa svog ličnog (ili kućnog) računara na Helix i druge servere HemNet-a i obrnuto. Svi serveri HemNet-a imaju na sebi pokrenut FTP server, tako da je za upotrebu ovog protokola još potreban klijent-program na Vašem računaru. Ako Vaš kompjuter radi pod nekom verzijom MS Windows-a, onda u sklopu standardne instalacije TCP/IP protokola imate tekstualni klijent „ftp“. Osim njega, postoji niz grafičkih klijenata poput WsFTP-a; možda najpogodniju mogućnost predstavlja Windows Commander (odnosno Total Commander) koji u sebi ima integrisan ftp-klijent. Ako, pak, Vaš računar radi pod Linux-om ili nekim drugim Unix-om, onda takođe imate na raspolaganju tekstualni program „ftp“, a od grafičkih rešenja posebno ističemo program gftp iz Gnome okruženja.

RARP – Reverse Address Resolution Protocol

RARP (Reverse Address Resolution Protocol) je mrežni protokol koji sistem koristi kada je potrebno utvrditi IP adresu računara kada je poznata MAC adresa (Media Access Control).

Administrator mreže pravi tabelu lokalnog mrežnog gateway rutera koja prevodi adresu fizičke mašine u odgovarajuću IP adresu. Kada se postavi novi računar na mrežu, njegov RARP client program zahteva od RARP servera na ruteru da mu pošalje njegovu IP adresu. Pretpostavljajući da je unos podešen u tabeli rutera, RARP server će vratiti IP adresu računaru koji je može skladištiti i koristiti za buduće potrebe.

Zapravo, IP adresa sistema se skladišti u konfiguracijskom fajlu lokalnog diska. Kada se sistem pokrene on pronalazi IP adresu iz ovog fajla. U slučaju da dodje do gubitka podataka na disku, sistem ne može pronaći IP adresu. Tada uz pomoć RARP-a možemo dobiti IP adresu sa RARP servera tako što sistem šalje svoju MAC adresu RARP serveru a on na osnovu nje generiše odgovarajuću IP adresu i vraća je računaru.

Inače, RARP protokol obavlja obrnutu operaciju u odnosu na ARP protokol. Za određivanje IP adrese se umesto RARP protokola mogu koristiti BOOTP i DHCP protokoli.
Strukturu ARP/RARP zaglavlja prikazuje naredna tablica sastavljena od 32 bit-nih redova

Struktura ARP / RARP zaglavlja u 32b redovima:

Protocol type
Određuje tip protokola višeg nivoa koji je pošaljioc isporučio.
HLen
Dužina adrese.
PLen
Dužina adrese protokola.
Operation
Može biti jedna od sledećih vrednosti:
1 ARP zahtev.
2 ARP odgovor.
3 RARP zahtev.
4 RARP odgovor.
5 Dinamički RARP zahtev.
6 Dinamički RARP odgovor.
7 Dinamička RARP greška.
8 InARP zahtev.
9 InARP odgovor.
Sender hardware address
Dužina ‘HLen’ u byte-ovima.
Sender protocol address
Dužina ‘PLen’ u byte-ovima.
Target hardware address
Dužina ‘HLen’ u byte-ovima.
Target protocol address
Dužina ‘PLen’ u byte-ovima.

Telnet- terminal emulation protocol

Telnet je protokol koji omogućava povezivanje sa drugim računarima na internetu i iskorišćavanje njihovih resursa. Ovi resursi mogu biti online baze podataka, chat servisi, programi, itd. Osnovni cilj telneta je da obezbedi standardni interfejs za terminale i njihove procese na mreži. Ovaj protokol obezbeđuje dvosmerni, 8 bitni transparentni komunikacioni kanal.

Telnet protokoli se standardno koriste preko TCP/IP mreža, ali nisu ograničeni na upotrebu samo ovog transportnog protokola. Na primer, u slučaju gde zaposleni, koji se nalazi kod kuće, koristeći modem se povezuje na računar u svojoj kancelariji, može se koristiti Telnet protokol.

Komunikacija koja se odvija pomoću ovog protokola zasniva se na setu veština koje su poznate kao Network Virtual Terminal (NVT), koji služi za konverziju dolazećih kodova u kodove koje korisnik razume, a radii obrnuti postupak. NVT koristi 7 bitne kodove kao karaktere, ali se prenose kao 8 bitni tako što se najznačajniji bit setuje na 0 vrednost.

Telnet protokoli takođe definišu razne komande koje kontrolišu metode i razne detalje
interakcije između klijenta i servera.

Telnet protokoli su veoma stari, napravljeni su 80-ih godina, i definitivno su prevazišli svoju prvobitnu namenu. Ipak, zbog svojih dobrih karakteristika, i danas su u širokoj primeni.

IP video nadzor je mrežno video rešenje …

IP video nadzor je mrežno video rešenje koje omogućuje da se sa udaljene lokacije nadziru ili obezbeđuju ljudi, proizvodni procesi i imovina. Svi procesi se odigravaju u PC okruženju.
IP nadzor (živi prenos ili snimci) se emituje preko lokalne mreže. Dobro razvijena IP infrastruktura je dovoljna za kvalitetan prenos video nadzora u visokoj rezoluciji. Ne mora se postavljati dodatna instalacija, ali treba paziti da ne dođe do zagušenja protoka u mreži. Zato sistem sa više IP kamera mora da isprojektuje stručna osoba sa iskustvom.
Pored kvalitetne IP infrastrukture potprebne su nam kvalitetne kamere i kvalitetan prograom za snimanje.
IP kamere se koriste zbog njihove izuzetno visoke rezolucije, koja može ići i do 5 Mpix. Snimak u megapixel tehnici je bogat detaljima, čuva se na hard-diskovima i može se zumirati i mesecima posle nekog događaja. Često se koriste i modeli niže rezolucije 640×480, zbog niže cene i opšte dostupnosti IP instalacija.
Jedna od najvažnijih karika IP sistema je dobar profesionalni program za: snimanje video nadzora na server, upravljanje kamerama i manipulaciju snimcima. IP kamere obezbeđuju kristalno čiste snimke, koji se čuvaju na računaru u punom bogatstvu detalja, mesecima nakon dešavanja. Pretraga snimaka u profesionalnim programima je jednostavna i brza.
Megapixel kamere imaju superiornu rezoluciju, tako da omogućavaju tzv. Forenzički zoom. Za razliku od standardnih IP kamera (640×480), megapixel IP kamere generišu sliku koja se sastoji od mnogo više detalja. Takva slika se može snimiti i sačuvati na odgovarajućim serverima ili namenskim DV-IP snimačima. Kasnije, u slučaju potrebe za isleđivanjem, ovakva slika se može forenzički uvećavati, mesecima ili čak i godinama posle događaja. Rok zavisi od kapaciteta arhive sa snimcima. Prenošenje Mpix snimaka se može vršiti kroz mrežu, pomoću USB memorije ili CD-a.
Naravno tu postoji i dosta prateće opreme. Za izbor prateće opreme (kućišta, nosači, objektivi, kablovi…), neophodno je iskustvo. Sistem za video nadzor mora biti pre svega POUZDAN i zbog toga instalaciju i servis vrše ovlašćene i stručne firme koje se bave tom vrstom delatnosti.

Kod standardne ADSL linije brzine prenos…

Kod standardne ADSL linije brzine prenosa podataka iznose 256Kbps, 512Kbps i 768Kbps u smeru od posrednika (download) i 64Kbps 128Kbps i 192Kbps prema posredniku (upload). Korisnik u ovom slučaju mora da poseduje odgovarajući ADSL modem za komunikaciju sa posrednikom dok se za telefonski razgovor koristi klasičan telefonski aparat. Prednost ADSL-a je i u tome što je računar stalno povezan sa internetom, a telefon se može istovremeno koristiti za telefonski razgovor.
Postoji i varijanta ADSL2, gde je brzina prenosa i do 12Mbps u smeru od posrednika (download) i 3,5Mbps prema posredniku (upload). Kod ADSL2+ brzina prenosa podataka iznosi 24Mbps u smeru od posrednika (download) i 3,5Mbps prema posredniku (upload).
Ovaj način pristupa je moguć ukoliko je korisnik pretplatnik neke od mreža kablovske televizije koje obezbeđuju i pristup internetu. U ovom slučaju korisniku je potreban modem za mrežu kablovske televizije. Brzine komunikacije su u ovom slučaju obično od 128Kbps do 768Kbps, a računar je stalno povezan sa internetom.

Širokopojasni, tzv. broadband pristup In…

Širokopojasni, tzv. broadband pristup Internetu je sve više rasprostranjen kod nas i tu se podrazumeva da ste stalno na vezi, pa podacima na Internetu pristupate kad god su vam potrebni. Takva veza je bitno brža i pouzdanija od modemske, ali vam je potreban neki kanal za prenos podataka. Standardni metodi broadband pristupa su kablovski Internet, gde se podaci prenose kablom koji inače koristite za praćenje TV programa, i ADSL, gde se za prenos koristi telefonska infrastruktura, ali na poseban način.
Bežično umrežavanje je veoma moderna alternativa ožičenim mrežama koje se oslanjaju na povezivanje bakarnim, odnosno fiberoptičkim kablovima između uređaja.
Prednosti bežičnih u odnosu na ožičene mreže su pokretljivost i nepostojanje kablova, dok su nedostaci problemi u uspostavljanju veze usled nepovoljnih meteoroloških uslova i fizičkih prepreka kao što su zidovi i slično. Popularne bežične lokalne mreže (Wireless Local Area Network – Wireless LAN ) i uređaji za njih su usklađeni sa standardom 802.11 Vi-Fi (Wi-Fi). Uređaji za bežično umrežavanje su:
- Bežični mrežni adapter – kartica (wireless NIC – WNIC)
- Bežični uređaj za pristup (wireless Access Point – WAP)
- Bežični ruter (wireless Router).
Bežični mrežni adapter – kartica (wireless NIC – WNIC)
Bežični mrežni adapter ima potpuno istu ulogu u povezivanju kao i standardna mrežna kartica, osim što umesto kabla ima antenu, manje ili više uočljivu, koja služi za uspostavljanje komunikacije radio, odnosno mikrotalasnom vezom. Ona takođe funkcioniše na prvom i drugom nivou OSI modela (Layer 1, Layer 2, OSI modell) kao i „obična” mrežna kartica. U sam računar kartica se najčešće postavlja u PCI slot, ali takođe može biti i za PCMCI i USB slotove ili da bude integrisana u matičnu ploču računara.
Bežični ruter (wireless Router)
Ruter je uređaj na mreži koji omogućava da se više ožičenih ili bežičnih mreža međusobno povežu i uspostavlja komunikaciju između njih. Ruter funkcioniše na trećem nivou OSI modela (layer 3). Pored bežičnog u kućnoj ili poslovnoj mreži se pojavljuje i broadband ruter kao višefunkcijski uređaj koji obavlja i funkciju sviča, fajervola (firewall), DHCP severa. Iste ove funkcije obavlja i bežični ruter, ali bez prisustva kablova za prenos informacija. Bežični ruter se može posmatrati i kao klasični ruter združen sa AP, tako da je u isto vreme moguća i žičana i bežična konekcija.

GLONASS – sta je to?

GLONASS (ruski: GLObalьnaя NAvigacionnaя Sputnikovaя Sistema), doslovno: „globalni navigacijski satelitski sistem“) je satelitski navigacijski sistem koji je započeo SSSR 1976. Po raspadu Sovjetskog Saveza, Rusija je preuzela projekat i on se trenutno nalazi u nadležnosti ruskih svemirskih snaga.

Sistem je zamišljen kao mreža od 24 geostacionarna satelita koji metodom trilateracije definišu poziciju objekta na površini Zemlje i prijemniku šalju podatke o njegovoj poziciji.

GLONASS je završen tokom prve polovine devedesetih, no usled loše ekonomske situacije ubrzo posle završetka postao je gotovo nefunkcionalan. Ruska vlada je 2001. započela projekat modernizacije sistema u koji je uključena i Indijska vlada. GLONASS bi trebao da bude potpuno operativan tokom 2009.

Trenutno stanje

Sistem je (stanje u septemberu 2007) delimično operativan i sastoji se od deset satelita.

Tokom zadnjih godina sistem je podešavan tako da mu pokrivenost nad Čečenijom bude najbolja na uštrb ostatka sveta. Trenutno se na teritoriji cele Rusije signal može dobiti tokom 37.4% dana (signal nije dostupan u kontinuitetu 37.4% dana već se uz prekide u 37,4% dana može naći signal.

Civilna upotreba

Vladimir Putin je 18. maja potpisao dekret kojim se dozvoljava slobodan pristup navigacionom signalu dozvoljenom namenjenom za civilnu upotrebu bez naknade kako za građanje i pravna lica iz Ruske federacije tako i za ceo svet.

DARPA

DARPA (Defense Advanced Research Projects Agency) je agencija Ministarstva odbrane SAD odgovorna za razvoj novih tehnologija za vojsku SAD. DARPA je učestvovala u razvoju tehnologija koje su u mnogome promenile svet, uključujuci računarske mreže (ARPANET, koji je prerastao u Internet), osnove Globalnog pozicionog sistema (GPS), razvoj veštačke inteligencije (AI) i mnoge druge.

Istorija

DARPA je osnovana 1958 godine kao odgovor na lansiranje Sputnjika, prvog satelita u orbitu Zemlje, od strane Sovjetskog saveza (SSSR). Osnivanjem DARPE-e SAD su želele da poboljšaju razvoj sopstvene vojne tehnologije. DARPA je nezavisna od ostalih vojnih istraživačkih agencija.

Agencija se u početku zvala ARPA (Advanced Research Projects Agency) da bi 23. marta 1972 promenila ime u DARPA, zatim nazad u ARPA 22. februara 1993 i konačno opet u DARPA 11. marta 1996.

DARPA danas

DARPA danas ima oko 240 zaposlenih i budžet od oko 2 milijarde dolara. Podeljena je u 8 organizacionih jedinica.

Projekti

Projekti u DARPA su kratkorični, razvoj traje obično 2 do 4 godine i radi se u manjim timovima. Od 1958 godine DARPA je radila na razvoju velikog broja projekata od kojih su najznačajniji:

• ARPANET – računarska mreža, preteča Interneta
• prepoznavanje govora
• vestačka inteligencija (AI)
• Globalni pozicioni sistem - GPS
• obrada signala
• sistemi virtuelne realnosti
• taktički oklopi
• infracrveni senzori za potrebe svemirskog programa
• krstareće rakete
• snažni energetski laseri za protivvazdušnu odbranu
• submikronska elektronika (VLSI)
• automatsko prepoznavanje meta
• mrežne tehnologije
• mikrosateliti

ARPANET

ARPANET (Advanced Research Projects Agency Network) je prva računarska mreža na svetu čije se funkcionisanje baziralo na komutaciji paketa podataka. ARPANET je ujedno i pretečaInterneta. ARPANET je razvijena u periodu 1977-1979 od strane agencije ARPA (U.S. Department of Defense Advanced Research Projects Agency). ARPA je kasnije je preimenovana u DARPA.

Početna arhitektura

ARPANET se sastojala od malih računara pod imenom Interface Message Processors (IMP). Računari su skladištili i preusmeravali pakete podataka, i bili medjusobno povezanimodemima koji su komunicirali medjusobno bit-serijskom vezom brzinom od 50 kbita/sekundi.

Prva mreža imala je konfiguraciju od 4 računara koji su se nalazili u sledećim uneverzetetskim računarskim centrima u SAD:

• Kaliforniski univerzitet, Los Andjeles – UCLA
• Stanford istraživački centar – SRI
• Kaliforniski univerzitet, Santa Barbara
• Univerzitet Juta

Prva ARPANET veza uspostavljena je 29. oktobra 1969 izmedju IMP-a na UCLA i SRI. Decembra 1969. sva četiri računara bila su medjusobno povezana.

ARPANET je osmišljen kao vojni projekat. Početna ideja je bila da se povežu američke vojne baze. Kasnije, uvidjevši mogućnosti ovog projekta ideja o povezivanju samo vojnih baza je prerasla u ekonomski isplativu investiciju koja se danas naziva jedinstvenim imenom INTERNET.

Razvoj protokola

Za potrebe istraživačkog projekta ARPANET razvijeni su različiti mrežni protokoli, izmedju ostalog i TCP/IP, na kome se bazira Internet. TCP/IP razvijen je 1969.

Internet protokoli (IP)

IP (internet protokol) (engl. Internet Protocol) je protokol trećeg sloja OSI referentnog modela (sloja mreže). Sadrži informacije o adresiranju, čime se postiže da svaki mrežni uređaj (računar, server, radna stanica, interfejs rutera) koji je povezan na internet ima jedinstvenu adresu i može se lako identifikovati u celoj internet mreži, a isto tako sadrži kontrolne inforamacije koje omogućuju paketima da budu prosleđeni (rutirani) na osnovu poznatih IP adresa. Ovaj protokol je dokumentovan u RFC 791 i predstavlja sa TCP protokolom jezgro internet protokola, TCP/IP stek protokola (engl. Transmission Control Protocol/Internet Protocol).

IP ne zahteva prethodno upostavljanje veze u trenutku slanja podatka, već računar koji šalje podatke pokušava sve dok ne prosledi poruku (best effort) model, prenos podataka je relativno nepouzdan, što znači da nema gotovo nikave garancije da će poslati paket zaista i doći do odredišta nakon što je poslat. Sam paket u procesu prenosa se može promeniti, zbog različitih osnovnih prenosnih pravaca, može se dogoditi da segmenti ne stižu po redosledu, mogu se duplicirati ili potpuno izgubiti tokom prenosa. Ukoliko aplikacija zahteva pouzdanost, koriste se mehanizmi TCP protokla u sloju iznad samog IP protokola. TCP protokol je isto zadužen za definisanje redosleda paketa koji stižu (sekvence).

S obzirom da je sam koncept IP protokola oslobođen mehanizama koji osiguravaju pouzdanost, sam proces usmeravanja (rutiranja) paketa unutar mreže je relativno brz i jednostavan.

Internet protokol kao mrežni protokol

Protokol – termin koji koristimo, predstavlja konvenciju, standard ili set pravila koje treba poštovati da bi smo uspešno uspostavili i kontrolisali komunikaciju (razmenu podataka). Jednostavnije rečeno, protokoli predstavljaju pravila kojima su definisani sintaksa, semantika i sinhronizacija komunikacije. Nazivamo ih još mrežnim ili internet protokolima. Postoje različiti mrežni protokoli, pri čemu svaki ima posebno mesto i vrši svoju ulogu. Par koji sačinjavaju internet protokol IP i protokol za kontrolu prenosa TCP su najbitniji od mrežnih protokola i termin TCP/IP protokol stek označava skup najkorišćenijih od njih.

Funkcije

IP ima tri primarne funkcije:

Adresiranje (definiše način dodele internet adresa), internet moduli koriste adrese koje paketi nose u IP zaglavlju kako bi ih prosledili dalje ka destinaciji.

Rutiranje, određivanje putanje za prenos podataka sa jednog računara na drugi bez prethodnog uspostavljanja veze (engl. connectionless), po (engl. best-effort) modelu.

Fragmentaciju i ponovno sastavljanje paketa kada je potrebno kako bi se preneli kroz mrežu koja ima manji MTU (engl. maximum transmission unit).

Kako rade osnovni Internet protokoli

Internet se može intenzivno koristiti godinama bez znanja o tome kako on u stvari radi. Činjenica je da ovo znanje nije neophodno, osim nekome ko pravi programe za pristup Internetu. Ipak, interesantno je upoznati se s tim, posebno imajući u vidu to da su protokoli na kojima je zasnovan Internet (bar oni višeg nivoa) izuzetno jednostavni. Ponekad ovo znanje može imati i praktičnu primenu. Na primer, možete poslati e-mail i kad vam se mailer „zaglupi”.

Osnovni Internet protokoli su zasnovani na razmeni tekstualnih komandi i odgovora. To znači da su lako dostupni iz bilo kog programa za terminalsku emulaciju preko TCP/IP-a. Za primere u ovom tekstu koristićemo HyperTerminal, pošto dolazi uz svaki Windows (Start -> Programs -> Accessories -> Communications -> HyperTerminal). Programs -> Accessories -> Communications -> HyperTerminal). Accessories -> Communications -> HyperTerminal). Communications -> HyperTerminal). HyperTerminal). Ako ga slučajno nemate, sigurno ga možete instalirati.

HTTP

ajpoznatiji Internet protokol, HyperText Transfer Protocol, koji predstavlja kičmu celokupnog Weba, uobičajeno radi na portu 80.

Kada startujete HyperTerminal, tražiće vam ime i ikonu konekcije i ovde možete upisati bilo šta. Sledeći prozor je već bitan i u njemu morate izabrati opciju TCP/IP u meniju Connect Using. Kao Port Number unesite naravno 80, a kao Host Address, na primer, na primer… www.example.com. Još treba da u prozoru koji se otvara na File -> Properties Properties izaberete Settings pa ASCII Setup i da uključite Send line ends with line feeds i Echo typed characters locally.

Pošto ste sve ovo podesili, otkucajte:
GET / HTTP/1.1
Host: www.example.com
i pritisnite ’enter’ dvaput (pažnja: ne možete ispraviti greške u kucanju, a razmaci su bitni). Ukoliko ste sve tačno ukucali, trebalo bi da vam stigne Web stranica koja se nalazi na adresi www.example.com! Bilo koji browser ne radi ništa znatno složenije od ovoga. Za nove pokušaje kliknite na Call (dugme sa telefonom, treće sleva). Ukoliko vam zatreba neka druga stranica osim osnovne, nju zahtevate u prvoj liniji, posle znaka ’/’.

Može i obrnuto: posle istih podešavanja HyperTerminala, ostavite ga da osluškuje (Call -> Wait for a Call). Zatim uđite u Wait for a Call). Zatim uđite u Internet Explorer (ne bojte se, ovde ste zaštićeni od virusa) i idite na adresu http://localhost. Sada se prebacite na HyperTerminal i kucajte bilo šta – sav tekst će stizati Exploreru i biće interpretiran kao HTML! Naravno, možete kucati i HTML kodove (probajte na primer <h1>Naslov</h1>). Videćete takođe i zaglavlja koja Explorer inače šalje sajtovima, a HyperTerminal ih je vratio, što naravno pravi Web serveri ne čine. Kraj dokumenta označićete prekidom veze (dugme telefona sa podignutom slušalicom). Na ovaj način može se slati HTML i bilo kome drugom na Internetu – dovoljno je da za adresu unese vaš IP broj (koji lako možete saznati posetom www.whatismyip.com).

SMTP

Simple Mail Transfer Protocol je protokol za slanje elektronske pošte. Server na kojem se nalazi obično ima adresu koja počinje sa „smtp” (smtp.eunet.yu, smtp.verat.net), može mu se pristupiti samo iz lokala, a osluškuje na portu 25.

Za razliku od HTTP-a, SMTP je interaktivan pa rad s njim može podsetiti na rad u DOS-u. Takođe, ukoliko nešto pogrešno otkucate, samo ćete dobiti poruku o grešci i možete nastaviti dalje. Kada se povežete na svoj SMTP server, koristeći isti način kao kod primera www.example.com ali sa imenom servera i portom 25, pošto dobijete njegovu pozdravnu poruku, kucajte:
MAIL FROM: e-mail@posiljaoca.com
RCPT TO: e-mail@primaoca.com
DATA
Tekst poruke
Još teksta
.
Poruku završite tačkom koja stoji usamljena u redu. Prvu poruku možete poslati sami sebi i trebalo bi da stigne. Obratite pažnju na to da adresa pošiljaoca ne mora biti tačna (mada uglavnom mora biti neka moguća adresa). Autoru ovih redova je ovakvo slanje pošte u nekoliko navrata spaslo glavu – kada je neku poruku trebalo hitno poslati, a ovo je bio jedini način.

POP3

Post Office Protocol je, s druge strane, protokol za primanje elektronske pošte. Slično SMTP-u, imena njegovih servera najčešće počinju sa pop3, a obično je na portu 110. Kada se povežete na svoj server, kucajte:
USER korisničko_ime
PASS šifra
LIST
Kao odgovor na svaku od linija trebalo bi da dobijete +OK. Dobićete spisak poruka, pri čemu se prikazuje redni broj svake poruke praćen njenom dužinom u bajtovima. Poruke se preuzimaju komandom RETR praćenom rednim brojem poruke, a brišu se komandom DELE, takođe praćenom rednim brojem.

IRC

A sad, ono što su svi s nestrpljenjem čekali: Internet Relay Chat! Ovaj protokol obično koristi port 6666, 6667 ili sličan (ima tu nečega…). Naši najpopularniji IRC serveri Krstarica i Serbiancafe (irc.krstarica.com, irc.serbiancafe.com) koriste 6667. Kada se povežete na, recimo, Serbiancafe, kucajte:
USER korisničko_ime ime_hosta ime_servera
pravo_ime
NICK nadimak
JOIN #serbiancafe
Pozdraviće vas spisak korisnika, a zatim ćete biti zatrpani i tekstom koji oni kucaju. Poruke šaljete sa PRIVMSG ime_primaoca tekst_poruke, pri čemu ime_primaoca može biti ime kanala, recimo #serbiancafe. Prilikom registracije ne morate dati tačne podatke – USER a b c d bi trebalo da bude dovoljno.

• • •

I to je to. Kao što smo rekli, ovi protokoli su u suštini veoma jednostavni, ali i efikasni. Verovatno je ta jednostavnost jedan od ključnih razloga za njihovu raširenost – lako je napraviti programe koji ih koriste. Sve što jedan program treba da uradi jeste da se poveže s drugim kompjuterom, šalje i prima tekst.

Detaljniji opisi ovih protokola, sa svim komandama koje u ovom tekstu nismo objasnili, nalaze se u dokumentima poznatim kao RFC-ovi (Request for Comments – zahtev za komentarima). Jedna od adresa na kojima se RFC-ovi mogu naći jeste www.faqs.org/rfcs.

TCP IP protokoli

Ranih sedamdesetih godina nekoliko grupa širom sveta počelo je da se bavi problemom umrežavanja i kompatibilnosti aplikacija. Kocepte umrežavanja postavili su organizacije ITU-T, ISO, a pre svega projektanti mreže ARPANET (termin ARPA odnosi se na Advanced Research Projects Agency, organizaciju pod Ministarstvom odbrane SAD). Najveći napredak u oblasti standardizacije bila je odluka ARPA da implementira Transmision Control Protocol (TCP) i Internet protokol (IP) oko UNIX oprativnog sistema. Podjednako je važno i to što je Univerzitet Kalifornije Berkli izabran da distribuira TCP/IP kod, što je doprinelo da se on široko prihvati kako u univerzitetskom i istraživačkom okruženju, tako i u komercijalnom. Sve je to doprinelo da TCP/IP postane skup standardnih komunikacionih protokola za UNIX-bazirane računare, a mreža ARPANET je postala jezgro onoga što je danas poznat pod imenom mreža Internet.

Internet protokoli se mogu iskoristiti za komunikaciju bilo kog skupa povezanih mreža. Pogodni su za komunikaciju kako u okviru lokalnih mreža (LAN), tako i mreža šireg opsega (WAN). Skup Internet protokola uključuje ne samo protokole nižih slojeva (kao što su TCP i IP), nego i protokole za najčešće korišćene aplikacije kao što su elektronska pošta, prenos podataka i emulacija terminala za pristup udaljenim računarima.

Internet protokol (IP) je primarni protokol sloja mreže koji obezbeđuje deljenje i sastavljanje datagrama i izveštavanje o greškama. Rutiranje IP datagrama kroz mrežu zasnovano je na adresnoj šemi. IP adresa dužine 32 bita podeljena je na dva ili tri dela. Prvi deo predstavlja adresu mreže, drugi deo (ako postoji) određuje adresu podmreže, dok poslednji deo predstavlja adresu hosta. IP adresiranje podržava pet različitih klasa mreža.

Klasa A ima 7 bitova rezervisanih za adresu mreže čime jo omogućeno definisanje malog broja mreža sa velikim brojem hostova u njima.

Klasa B ima 14 bitova rezervisanih za adresu mreže i 16 bitova za adresu hostova.

Klasa C mreža ima 22 bita rezervisana za adresu mreže i 8 bitova za adresu hostova, čime je omogućeno definisanje vrlo velikog broja sa malim brojem hostova u njima.

Klasa D ima 4 bita najveće težine postavljene na vrednosti 1,1,1 i 0, i rezervisana

je za multikast grupe.

Klasa E ima sva 4 bita najveće težine postavljena na 1 i rezervisana je za buduću upotrebu.

Razmenu informacija između mreža sa IP protokolom obezbeđuju posebni uređaji – ruteri. Internet Control Message Protocol (ICMP) ima glavni zadatak da izveštava o greškama prilikom rutiranja, odnosno da pomogne efikasnije rytiranje. Internet sloj transporta implementiran je preko Transission Control protocol (TCP) i User datagram Protocol (UDP). TCP obezbeđuje dvosmerni servis sa potvrdom i upravljanjem toka prema slojevima višeg nivoa. Prenos podataka se obavlja u obliku kontinualnih nestrukturnih nizova podataka koji su identifikovani rednim brojevima. UDP je jedostavniji protokol od TCP i koristan je u situacijama kada mehanizmi pouzdanosti ugrađeni u TCP i nisu neophodni.

što se tiče odnosa između OSI referntnog modela i skupa Internet protokola, može se reći da OSI model predstavlja danas najistaknutiju arhitekturu računarskih mreža. Izuzetno je popularno sredstvo i za učenje o računarskim mrežama. Međutim, na OSI protokole se dugo čekalo, i oni još uvek nisu dostigli popularnost Internet protokola, koji predstavljaju de facto standarde zbog svoje rasprostranjenosti i velikog broja mreža koje čine sastavni deo globalne svetske mreže Internet. Međutim ove dve arhitekture imaju dosta dodirnih tačaka. Jedna od najvažnijih svakako je standardizacija na fizičkom i sloju linka što praktično znači da bez obzira za koju se arhitekturu korisnik odluči, prenosni medijumi, i komunikacioni protokoli na prva dva sloja ostaju isti. Obe arhitekture podržavaju podjednako i klasične i nove komunikacione tehnologije. Osim toga, sedmoslojna arhitektura koja je eksplicitno vezana za OSI model može se takođe primeniti i na Internet arhitekturu, a mrežni servisi na višim slojevima su gotovo identični. Zajedničku karakteristiku predstavlja i to da oba mrežna okruženja obezbeđuju kompletnu multivendorsku arhitekturu kao što je predviđeno koncepcijom otvorenih sistema i globalnih mreža uopšte. Najvažnije od svega je da postoje dogovori između ISO WG1 i IETF (Internet Engeineering Task Force) oko prevazilaženja tehničkih razlika na mrežnom i transportnom sloju, što će doprineti još bližem povezivanju ove dve arhitekture.

Za LAN mreže koje nisu povezane sa internetom rezervisan je set adresa:

<!–[if !supportLists]–>· <!–[endif]–>10.0.0.0 do 10.255.255.255.

<!–[if !supportLists]–>· <!–[endif]–>172.16.0.0. do 172.31.255.255.

192.168.0.0. do 192.168.255.255

Ovime se postiže da ukoliko dođe do povezivanja na Internet, ne dođe do konflikta sa adresama koje veććpostoje na mreži.

Prilikom dodeljivanja TCP/IP adrese, za opis host adrese ne koriste se brojevi 0 i 255. Broj 255 koristi se za tzv. broadcast saobraćaj (poruke koje se šalju svim hostovima). Broj 0 se koristi za računare koji ne znaju svoju pravu adresu