Web servisi

Web servis je metoda komunikacije izmedju dva elektronska uredjaja preko mreže

Arhitektura Web servisa

Šta su Web servisi i cemu sluze:

Ulogu i značaj Web Servisa najlakše možemo razumeti ako se poslužimo primerom. Pogledajmo jednu tipičnu Web aplikaciju kao što je recimo Systran-ov on-line prevodilac ( http://www.systransoft.com ). Kako radi ova aplikacija? Korisnik startuje neki web browser, pošalje http zahtev za gorepomenuti URL i dobije HTML stranu na kojoj je između ostalog forma za unos teksta i izbor jezika. Kada unese tekst, korisnik pritisne “Translate” i na taj način pošalje sledeći http zahtev server aplikaciji; ona prevede traženi tekst i vrati HTML stranu na kojoj se između ostalog nalazi i prevod traženog teksta. Dakle, Systran-ova aplikacija ne samo da prevodi tekst već i određuje na koji način će taj prevod biti prikazan kod korisnika. Da bi se ovaj prevodilac koristio, neophodno je imati web browser koji je podržan od strane Systran-a.

E sad, pretpostavimo da je Systran napravio svoj on-line prevodilac tako da izloži svoju osnovnu funkciju (prevođenje teksta) bez određivanja vizuelnog interfejsa kod prevodioca. Ta aplikacija bi očekivala tekst “zapakovan” u neki standardan format, prevela bi tekst i vratila ga onom ko je tražio prevod u tom istom formatu, bez ikakvih uputstava na koji način taj prevod treba prikazati. Upravo to rade Web servisi: oni “ponude” funkcije korisničkim programima preko interneta. Format kojim se razmenjuju poruke se zove SOAP i baziran je na XML – u. Zbog toga se ponekad upotrebljava i naziv XML Web servisi.

Prednosti Web servisa u odnosu na “klasične” Web aplikacije:

Fleksibilniji su. Klasične Web aplikacije se mogu koristiti samo uz pomoć Web browser-a, pri čemu korisnik nema nikakvog uticaja na to kako će rezultat izgledati na njegovom ekranu, osim ako ne napravi program koji će da iz dobijenog HTML-a “izvlači” interesantne podatke i prikazuje ih na željeni način. Web servise mogu da koriste najrazličitiji programi: počev od drugih Web servisa, preko Web aplikacija, GUI programa ili čak tzv. command-line aplikacija. Recimo servis za prevod teksta koji smo pomenuli kao primer, može da koristi Altavista.com, program za obradu teksta kao što je MS Word, može se napraviti i programčić u Unix tradiciji koji bi radio u stilu “ttx -ef mytextfile” (prevod sadržaja fajla mytextfile sa engleskog na francuski), a mogao bi da bude korišćen i sa npr. mobilnih telefona ili ručnih računara koji imaju vezu sa internetom. Svi ovi različiti “klijenti” bi koristili jedan isti Web servis i autori tog servisa ne bi morali ni da znaju kakve sve različite aplikacije ga koriste.
2. Štedljiviji su po pitanju opterećenja mreže i resursa servera. Ako opet pogledamo primer sa Systran-ovom Web aplikacijom, videćemo da ona najpre mora da pošalje korisniku HTML sa formom za unos teksta, a posle prevoda šalje mu ne samo prevedeni tekst, već i HTML kod koji opisuje kako taj tekst treba da bude prikazan. Web servis bi primio jedan zahtev sa originalnim tekstom i poslao jedan odgovor sa prevedenim tekstom – nikakav dodatni HTML.
3. Lakši su za razvoj, testiranje i održavanje. Kod Web aplikacije je neophodno odraditi ne samo funkciju programa, već i dizajn i sve to dobro istestirati sa raznim browserima i platformama. Ko je probao da uskladi da Web aplikacija izgleda dobro na različitim browserima zna kakva je to muka (pitajte autora ovog sajta), a kad se napravi neka izmena, proces testiranja ide iz početka. Sa Web servisima svega toga jednostavno nema. Autor servisa brine o funkciji – prikaz je na klijentima.

Kako se prave Web servisi?

A: Postoji priličan broj alata i platformi za razvoj Web servisa. Pomenućemo nekoliko:

1. ASP.NET. Razvija ga Microsoft, mada se rade i neke Open Source alternative. Osnovne dobre strane su: lakoća korišćenja, dobar alat za razvoj (VS.NET), dosta dokumentacije. Loša strana je ograničenost na Microsoft-ove operativne sisteme.

http://msdn.microsoft.com/libr…pnetwebservices.asp?frame=true

2. Rešenja zasnovana na Javi.

http://java.sun.com/webservices/

Od raznih Java alata za tu namenu izdvajamo Sun-ov ONE
http://wwws.sun.com/software/sundev/jde/index.html

IBM-ov WebSphere SDK for Web Services
http://www-106.ibm.com/developerworks/webservices/wsdk/

Borlandov JBuilder
http://www.borland.com/jbuilder/webservices/index.html

Apache SOAP
http://xml.apache.org/soap/

Glavna prednost ovakvog pristupa je zastupljenost Jave na mnogim platformama. Mane su Javine mane a i njih ima dosta…

3. C++ rešenja
Mada se u medijima najčešće pominju Java i .NET kao alati za izradu Web servisa, itekako je moguće to raditi i u C++u. Pomenimo nekoliko pristupa:

Microsoft-ov ATL Server – izvanredno rešenje ako radite na Microsoftovim platformama.
http://msdn.microsoft.com/libr…rverWebServices.asp?frame=true

Borlandov C++ Builder 6
http://www.borland.com/cbuilder/enterprise/index.html

I jedna Open Source varijanta: gSOAP
http://www.cs.fsu.edu/~engelen/soap.html

Izvor:

http://en.wikipedia.org/wiki/Web_service

http://www.elitesecurity.org

IP adresa

IP adresa je jedinstveni broj, sličan telefonskom broju, koji koriste mašine (najčešće računari) u međusobnom saobraćaju putem interneta uz korišćenje internet protokola. Ovo dozvoljava mašinama dalje sprovođenje informacije u ime pošiljaoca (kako bi mašine znale gde da ih dalje pošalju) i kasnije primanje tih informacija (kako bi mašine znale da je to namenjena destinacija). Primer IP adrese je 77.46.233.90.

Konvertovanje u ove brojeve iz za ljude čitljivije forme adresa domena poput www.wikipedia.org, se vrši putem DNS-a. Proces konverzije je poznat pod imenom rastavljanje imena domena.

Internet protokol (IP) poznaje svakog logičkog domaćina (hosta) po broju, takozvanoj IP adresi. Na bilo kojoj datoj mreži ovaj broj mora biti jedinstven za sve domaćine interfejsa koji komuniciraju kroz tu mrežu. Internet servis provajderi ponekad daju korisnicima interneta ime domaćina pored njihove numeričke IP adrese.

IP adrese korisnika koji surfuju po WorldWideWeb-u se koriste da omoguće komunikaciju sa serverom nekog veb sajta. Takođe, one se nalaze u zaglavljima elektronske pošte. U stvari, za sve programe koji koriste TCP/IP protokol, IP adresa korisnika i IP adresa odredišta su neophodni kako bi se uspostavila komunikacija i poslali podaci.

U zavisnosti od internet veze, IP adresa može biti uvek ista pri konekciji (takozvana statička IP adresa), ili različita pri svakoj novoj konekciji (dinamička IP adresa). Kako bi se koristila dinamička IP adresa, mora da postoji server koji pruža adresu. IP adrese se uobičajeno daju kroz servis koji se zove DHCP (Dynamic Host Configuration Protocol).

Internet adrese su potrebne ne samo za jedinstveno nabrajanje domaćinskih interfejsa, već i za svrhe rutovanja, pa je veliki broj njih uvek nekorišćen ili rezervisan.

Jedan isti uređaj (na primer računar) može imati više priključaka na mrežu (više mrežnih kartica), pa u tom slučaju može imati i više IP adresa (ali samo jedna po kartici).

preuzeto sa :http://sr.wikipedia.org/

Moja IP adresa:

Da bi pronašli IP adresu računara treba uraditi sledeće:

-pokrenuti command prompt (start/all programs/accessories/command prompt-odnosi se na windows Xp) i otkucati naredbu ipconfig

Ping

Da bi testirali ping treba da na komandnoj liniji otkucamo  naredbu ping i IP adresu odredisnog računara

Kako podesiti IP adresu:

otvoriti network connections(start/control panel/network connection-takodje za windows xp) naći aktivnu vezu i kliknuti na taster properties

nakon toga izabrati Internet protocol(TCP/IP) i kliknuti na propertis

Usledećem prozoru mozemo da sami konfigurišemo IP adresu i jos neke parametre

TCP/IP

TCP / IP (eng. Transmission Control Protocol / Internet Protocol) jedan je od naj-korišćenijih protokola koje koriste skoro sve računarske mreže koje su na internetu. Koristi se i u lokalnim mrežama za prenos podataka između računara ili servera. Takođe ovaj protokol omogućava konekciju različitih operativnih sistema ili različitih vrsta računara, servera ili ostalih perifernih uređaja kao što su štampači. Ovo je protokol na kojem se zasniva internet. Kada se konektujete na internet vaš ralčunar dobija unikatnu IP adresu koja vam omogućava da lagodno komunicirate sa ostalim računarima na internetu.

TCP / IP protokol se sastoji od dva dela, prvog TCP dela koji vaše podatke deli na manje pakete radi lakšeg i sigurnijeg transfera, i koji ih takođe na odredištu spaja ponovo u originalnu datoteku, i dela IP koji adresira svaki taj paket sa odredišnom i izvorišnom adresom. Svi paketi moraju da prođu korz određenu putanju koju određuje uređaj ruter.