Moja IP-adresa

Postoje nekoliko nacina na koji možemo proveriti nasu IP-adresu.Jedan od nacina je da prosto posetimo sajt http://www.mojaipadresa.com/ koji ce nam ispisati adresu.

Drugi način podrazumeva niz koraka kako bi dosli do iste, postupak je sledeći:

Pritiskom na START>>ALL PROGRAMS>>ACCESSORIES>>COMMAND PROMPT otvorce se prozor command promta

u command promtu dalje kucamo: IPCONFIG

Ako zelimo da saznamo IP adresu nekog sajta, u command promptu kucamo komandu ping pa npr. www.tf.bor.ac.rs

Podesavanje IP adrese:

Da bi podesili staticku IP adresu svog racunara pratimo sledece korake:

START>>CONTROL PANEL>>NETWORK AND INTERNET>>NETWORK CONNECTIONS

Na ovaj nacin dolazimo do naze mrezne kartice koju dalje podesavamo na sledeci nacin:

DUPLI KLIK NA LOCAL AREA CONNECTION

1. PROPERTIES

2.INTERNET PROTOCOL VERSION 4

3.PROPERTIES

Dalje se otvara prozor gde unosimo staticku adresu, kliknemo na USE THE FOLOWING IP ADRES

I u polje unosimo staticku adresu, subnet mask, i default gateway.

IP-adresa

IP adresa ili IP broj je jedinstveni broj, sličan telefonskom broju, koji koriste mašine (najčešće racunari) u međusobnom saobraćaju putem interneta uz korišćenje Internet protokola. Ovo dozvoljava mašinama dalje sprovođenje informacije u ime pošiljaoca (kako bi mašine znale gde da ih dalje pošalju) i kasnije primanje tih informacija (kako bi mašine znale da je to namenjena destinacija).

Primer IP adrese je 207.142.131.23

Konvertovanje u ove brojeve iz za ljude čitljivije forme adresa domena poput www.wikipedia.org, se vrši putem DNS-a. Proces konverzije je poznat pod imenom rastavljanje imena domena.

Internet protokol (IP) poznaje svakog logičkog domaćina (hosta) po broju, takozvanoj IP adresi. Na bilo kojoj datoj mreži ovaj broj mora biti jedinstven za sve domaćine interfejsa koji komuniciraju kroz tu mrežu. ISP-ovi (internet servis provajderi) ponekad daju korisnicima interneta ime domaćina pored njihove numeričke IP adrese.

IP adrese korisnika koji surfuju www (svetski široku mrežu) se koriste da omoguće komunikaciju sa serverom nekog veb sajta. Takođe, one se nalaze u zaglavljima imejlova. Ustvari, za sve programe koji koriste TCP/IP protokol, IP adresa korisnika i IP adresa odredišta su neophodni kako bi se uspostavila komunikacija i poslali podaci.

U zavisnosti od internet veze, IP adresa može biti uvek ista pri konekciji (takozvana staticka IP adresa), ili različita pri svakoj novoj konekciji (dinamička IP adresa). Kako bi se koristila dinamička IP adresa, mora da postoji server koji pruža adresu. IP adrese se uobičajedno daju kroz servis koji se zove DHCP (Dynamic Host Configuration Protocol) ili Protokol Konfiguracije Dinamičnog Domaćina.

Internet adrese su potrebne ne samo za jedinstveno nabrajanje domaćinskih interfejsa, već i za svrhe rutovanja, pa je veliki broj njih uvek nekorišćen ili rezervisan.

Jedan isti uređaj (na primer računar) može imati više priključaka na mrežu (više mrežnih kartica), pa u tom slučaju može imati i više IP adresa (ali samo jedna po kartici).

 

Verzija 4 IP adrese

IPv4 je trenutni standard za IP adresiranje na Internetu.

U ovoj verziji IP adresa se sastoji od 32 bita, odnosno 4 bajta, što čini teoretski 4 294 967 296 (preko 4 milijarde) jedinstvenih adresa domaćinskih interfejsa. U praksi, postoji nedovoljno slobodnih IP adresa, tako da postoji pritisak da se proširi raspon adresa preko verzije 6 IP adrese (videti dole).

IPv4 adrese su predstavljene sa 4 okteta (8 bitova) rastavljenih tačkama. Server sa imenom www.wikipedia.org trenutno ima broj 3482223596, koji se zapisuje kao 207.142.131.236 zbog konverzije sa bazom 256: 3482223596=207×256³+142×256²+131×256¹+236×256⁰. (Rastavljanje imena “www.wikipedia.org” na svoje povezane brojeve regulišu DNS serveri.)

Istorijski gledano, IPv4 adrese su prvobitno imale samo dva dela – adresu mreže i adresu samog uređaja u okviru mreže. Kasnija promena je dodala i podmrežni deo. Međutim, sa napretkom besklasnog internet-domen rutinga (CIDR), ovo više ne važi i adresa može da ima bilo koji broj nivoa hijerarhije.

 

Dodeljivanje

Stvarno dodeljivanje adrese nije nasumično. Organizacija, tipično Internet servis provajder, traži dodeljivanje netbloka (skupa povezanih IP adresa) iz registra, kao što je ARIN (American Registry for Internet Numbers). Broj mreže sačinjava raspon adresa koje organizacija može slobodno da raspoređuje po želji. Organizacija koja je iscrpela značajan deo svog mesta za raspoređivanje adresa može da zatraži novi netblok.

Na primer, ARIN je rasporedio adrese od 64.78.200.0 do 64.78.207.255 korporaciji Verado, Inc. Dalje je Verado rasporedio adrese od 64.78.205.0 do 64.78.205.15 ogranku Bomis, koji je dalje tačnu adresu 64.78.205.6 nazvao www.wikipedia.com.

 

Verzija 6 IP adrese

 

U IPv6, novi (ali ne još široko korišćen) standardni internet protokol, gde su adrese 128 bita široke, što bi, čak i sa velikim dodelama netblokova, trebalo da zadovolji blisku budućnost. Teoretski, postojalo bi tačno 2¹²⁸, ili 3.403×10³⁸ unikatnih adresa domaćinskih interfejsa. Kada bi zemlja bila sačinjena kompletno od zrna peska od 1cm³, onda bi mogla da se dodeli jedinstvena adresa svakom zrnu u 300 miliona planeta veličine zemlje. Ovaj veliki prostor za adrese će biti retko popunjen, što omogućava da se ponovo kodira više informacija za rutovanje u same adrese.

Adresa verzije 6 se piše kao osam četvorocifrenih heksadecimalnih brojeva (8 puta po 16 bitova) odvojenih dvotačkama. Jedan niz nula po adresi može da se izostavi, pa je 1080::800:0:417A isto što i 1080:0:0:0:0:800:0:417A.

Globalne adrese koje se šalju ka jednom odredištu se sastoje iz dva dela: 64-bitni deo za rutiranje i 64-bitni identifikator domaćina.

Netblokovi se određuju kao moderne alternative IPv4: broj mreže, koga prati kosa crta i broj značajnih bitova (u decimalnom zapisu). Primer: 12AB::CD30:0:0:0:0/60 uključuje sve adrese koje počinju sa 12AB00000000CD3.

IPv6 ima dosta poboljšanja u odnosu na IPv4, pored samo većeg prostora za adrese, uključujući i samostalno ponovno odbrojavanje i obaveznu upotrebu IPsec-a.

 

http://sh.wikipedia.org/wiki/IP_adresa

 

 

 

 

 

HTTP protokol

HTTP (енгл. HyperText Transfer Protocol) је мрежни протокол који припада слоју апликације ОСИ референтног модела, представља главни и најчешћи метод преноса информација на вебу. Основна намена овог протокола је испоручивање HTML докумената, тј. веб страница. HTTP је само један од интернет протокола. Развој и стандардизацију HTTP протокола надгледају W3C и Internet Engineering Task Force.

HTTP је протокол за комуникацију између сервера и клијента, који функционише по принципу захтев/одговор. HTTP клијент, који је најчешће веб прегледач, иницира пренос података након што успостави TCP/IP везу с удаљеним веб сервером на одређеном порту.

Сервер константно ослушкује захтеве на одређеном мрежном комуникацијском порту (типично порт 80), чекајући да се клијент повеже и пошаље свој захтев. Захтев се састоји од основне HTTP команде (чија је синтакса прописана стандардом и која се састоји од назива команде, имена траженог документа и верзије подржаног HTTP-а) и заглавља које се састоји од одређеног броја редова текста који поближе одређују аспекте захтева.

Захтев клијента се обрађује на серверу и, у зависности од исправности захтева и могућности задовољавања истог, клијенту се шаље одговарајући одговор. Одговор се састоји од извештаја о статусу захтева (који се састоји од троцифреног кода и кратког дескриптивног текста статуса, нпр. 200 ОК) и од конкретног одговора, уколико је захтев могуће задовољити. Одговор се састоји од заглавља, које је исте синтаксе као и заглавље захтева и даје основне податке о природи одговора, и од евентуалног конкретног садржаја који се тражио у захтеву. У зависности од верзије HTTP протокола као и од заглавља захтева, веза се може након тога прекинути, а може се иста веза искористити за слање новог захтева, ради уштеде времена.

http://sr.wikipedia.org/wiki/HTTP