H.323 standard

Jedan od problema u implementaciji IP telefonije su standardi koji su još uvijek u fazi usklađivanja. Još uvijek nije usvojen jedinstven standard koji će da podrži sve funkcije VoIP-a.

H.323 standard je nastavak H.320 standarda koji adresira videokonferenciju preko ISDN i drugih mreža sa komutacijom kola (circuit-switched). On je logički i neophodan nastavak H.320 standarda. Pošto je baziran na Real-Time protokolu (RTP/RTCP) koje je predložio IETF, H.323 se može primijeniti i na prenos videa preko interneta. Originalno je razvijen za multimedijalnu konferenciju u LAN, ali je kasnije proširen i za Voice over IP. Prva verzija je predstavljena javnosti 1996. dok je druga verzija H.323 data u januaru 1998.

H.323 specifikaciju je prihvatio ITU-T (International Telecommunications Union) kao standard za govornu i video komunikaciju preko mreža sa paketskom komutacijom, kao što su Internet i korporativne LAN mreže. Primjenjuje se u point-topoint komunikaciji kao i u multipoint konferencijskoj vezi, saglasno ostalim ITU multimedijalnim telekonferencijskim standardima. H.323 omogućava prenos audio, video zapisa i podataka kroz IP mreže, uključujući i Internet. Stoga je ovaj standard veoma bitan za nove aplikacije u multimedijalnoj komunikaciji zasnovanoj na LAN mrežama. Ima veliku mogućnost interoperabilnosti, naročito u slučaju prenosa govora.

Pristalice SIP protokola (Session Initiation Protocol) tvrde da H.323 nije pogodan za kontrolisanje prenosa govora preko IP pošto je napravljen za ATM i ISDN signalizaciju. H.323 je vrlo složen, ima velika zaglavlja, pa kao takav nije dobar za VoIP. Pošto je SIP napravljen imajući u vidu Internet, on izbjegava i složenost kao i nemogućnost proširenja. SIP većinu zaglavlja, pravila kodiranja, kodove za ispravljanje grešaka i mehanizme autentikacije HTTP koristi više puta. H.323 definiše stotine elemenata, dok SIP ima samo 37 zaglavlja, svaki sa malim brojem vrijednosti i parametara. H.323 koristi binarnu predstavu svojih poruka, što je bazirano na ASN.1 dok SIP svoje poruke kodira kao tekst, slično HTTP. Pošto je napravljen za upotrebu na jednoj LAN mreži, H.323 nema veliku mogućnost nadogradnje sistema, mada novije verzije predlažu tehnike kako da se ovaj problem prevaziđe. H.323 je još uvijek ograničen kada treba da izvrši detekciju petlje u složenim pretragama po više domena. S druge strane, SIP koristi metod detekcije petlje provjeravanjem zaglavlja poruke. SIP podržava IETF, jedna od najvažnijih ustanova za standarde, dok je H.323 znatno zastupljeniji na tržištu.

Izvor: “Regulacija VoIP servisa”, Milutin Pajović, Vitomir Dragaš, Pavle Mijušković

Preporučujem: http://en.wikipedia.org/wiki/H.323

IS-IS

IS-IS (енгл. Intermediate System to Intermediate System) је мрежни протокол рутирања. Основна улога овог протокола је рачунање најкраће путање за мрежни пакет унутар аутономног система, а не између аутономних система. Због овога, IS-IS је интерни протокол рутирања IGP (енгл. Interior Gateway Protocol). Заснива се на Дајкстрином алгоритму.

Дајкстрином алгоритaм

Историја

ачет од фирме DEC (енгл. Digital Equipment Corporation), прве спецификације протокола су биле публиковане 1987. године под стандардом ISO 10589. Овај документ је наново публикован у спецификацији RFC 1142^[1].

У то време, IS-IS није имао никакву везу са Интернет протоколом (IP). Био је коришћен у OSI окружењу са CLNP протоколом (енгл. Connectionless Network Protocol) ^[2]. Две године након дефиниције подршке ИП стека у RFC 1195 1990., Cisco Systems је имплементирао Integrated IS-IS или Dual IS-IS ^[3]. Ова дуал-стек верзија подржава пренос оба типа пакета IP и CLNP.

IS-IS је кроз време доживео важна унапређења. Од 1999. IETF је преузео одговорност за његову стандардизацију. Два главна напретка која потичу од ове групе су: дефиницја структуре TLV (енгл. Type-Lenght-Value) и прецизна објашњења операционих функција^[4], која су омогућила хомогеније имплеметације протокола. До тада су произвођачи имали већу слободу за различите интерпретације.

Зоне

IS-IS протокол је осмишљен да се користи у сложеним мрежама које се могу динамички развијати. Из тог разлога, аутономни систем, то јест IS-IS мрежни домен, организован је хијерархијски по зонама. То омогућава бољу контролу домена, мању табелу рута (мрежа) и самим тим брже функционисање рутера.

IS-IS зоне се могу сматрати као мали потскупови аутономног система. Притом, зоне су мрежни домени у техничком, а не административном смислу, јер нису резултат полиса, већ су једноставно граница једне групе рутера.

IS-IS рутер може функционисати унутар једне зоне или између више зона. Аналогија се може пронаћи у односу између IGP-EGP протокола рутирања. За разлику од OSPF рутера, IS-IS рутер припада једној и само једној зони.

Нивои

S-IS рутер оперише y следећим нивоима:

• Ниво 0 : рутирање са крајњим уређајем (на пример сервер) ES (енгл. End System)
• Ниво 1 : (Н1) унутар зоне
• Ниво 2 : (Н2) између зона
• Ниво 3 : између мрежних домена, слично BGP протоколу

Већина имплементација овог протокола подржава само нивое 1 и 2. IS-IS рутер комуницира искључиво са рутерима који су у његовом нивоу. Рутери који имају улогу да оперишу у оба нивоа, означени су са Н1-2.

• Функције Н1 рутера су ограничене на једну засебну зону. Пакети који су упућени ка мрежи ван зоне, усмерени су до првог Н1-2 рутера.

• Рутирање међу зонама врши Н2 рутер. Он нема тополошке детаље унутар једне зоне.

• Н1-2 рутер је посредник између рутера Н1 и Н2. Он поседује информације оба нивоа, има карактеристике и способности оба типа рутера.

Суседство

Сви рутери изграђују базе у којима су записане информације о топологији мреже. Рутери истог нивоа имају идентичну “мапу” мреже. Како би се ове тополошке базе изградиле, потребно је прво познавање непосредних веза. Тако се IS-IS рутер уз помоћ HELLO протокола прво упозна са својим директно везаним IS-IS суседима.

Непосредан IS-IS сусед мора бити истог нивоа. Такође, он дели исту мрежу (IP или CLNP). Другим речима, пакет од суседа до суседа пређе само један домен емисије.

Izvor: http://sr.wikipedia.org/wiki/IS-IS

HTTP

HTTP (енгл. HyperText Transfer Protocol) је мрежни протокол који припада слоју апликације ОСИ референтног модела, представља главни и најчешћи метод преноса информација на вебу. Основна намена овог протокола је испоручивање HTML докумената, тј. веб страница. HTTP је само један од интернет протокола. Развој и стандардизацију HTTP протокола надгледају W3C и Internet Engineering Task Force.

HTTP протокол

HTTP је протокол за комуникацију између сервера и клијента, који функционише по принципу захтев/одговор. HTTP клијент, који је најчешће веб прегледач, иницира пренос података након што успостави TCP/IP везу с удаљеним веб сервером на одређеном порту.

Сервер константно ослушкује захтеве на одређеном мрежном комуникацијском порту (типично порт 80), чекајући да се клијент повеже и пошаље свој захтев. Захтев се састоји од основне HTTP команде (чија је синтакса прописана стандардом и која се састоји од назива команде, имена траженог документа и верзије подржаног HTTP-а) и заглавља које се састоји од одређеног броја редова текста који поближе одређују аспекте захтева.

Захтев клијента се обрађује на серверу и, у зависности од исправности захтева и могућности задовољавања истог, клијенту се шаље одговарајући одговор. Одговор се састоји од извештаја о статусу захтева (који се састоји од троцифреног кода и кратког дескриптивног текста статуса, нпр. 200 ОК) и од конкретног одговора, уколико је захтев могуће задовољити. Одговор се састоји од заглавља, које је исте синтаксе као и заглавље захтева и даје основне податке о природи одговора, и од евентуалног конкретног садржаја који се тражио у захтеву. У зависности од верзије HTTP протокола као и од заглавља захтева, веза се може након тога прекинути, а може се иста веза искористити за слање новог захтева, ради уштеде временa.

Izvor: http://sr.wikipedia.org/wiki/HTTP

TCP/IP

TCP/IP протокол стек је скуп протокола развијен да омогући умреженим рачунарима да деле ресурсе путем мреже. Развијен је од стране агенције DARPA у оквиру ARPANET-a раних 1970их. У периоду од јуна 1987. до јуна 1998. више од 300 различитих произвођача имало је производе који су подржавали TCP/IP протоколе, а постојало је на десетине хиљада мрежа, различитих величина и типова, који су их користили. Њихов број се из дана у дан повећава, што је најбољи пример значаја TCP/IP-a у рачунарским телекомуникацијама.

Историјат

Схватању TCP/IP-a и његове улоге на прави начин доприноси познавање историје интернета и идеја на којима је заснован. Први радови појављују се почетком 1960-их година и углавном су везани за истраживања на МИТ-у (Massachusetts Institute of Technology). АРПА (Advanced Research Project Agency) 1966-те ангажује Робертса да развије пројекат компјутерске мреже, који убрзо објављује први план. („Multiple computer Network and Intercomputer communication“). Исте године, састају се три тима која су независно један од дугог дошли на идеју и развијала концепт пакетне мреже (packet switched network).

• Ленард Клајнрок – МИТ
• Пол Баран – РАНД
• Доналд Дејвис – НПЛ (Енглеска)

Мрежа је требала да буде пакетна, у смислу да се податак не шаље у једном делу, већ се дели на више мањих целина (пакета). Предности су вишеструке:

• Пакети би од једног до другог рачунара могли да се крећу различитим путањама (рутама), погодност су повећање брзине преноса информације и у случају пресретања.
• Бољи квалитет конекције
• Више корисника би могло комуницирати путем истог линка тако што би слали пакете наизменично.
• Повезивањем рачунара на тај један линк, била би оформљена најједноставнија мрежа.

Други циљ који је требала да оствари таква мрежа је децентрализација. Наиме, све до тада је постојала мрежа која је зависила од једног, централног рачунара са којим су остали повезани. Дакле, он је представљао део мреже чијим би кваром дошло до пада целе мреже. Било је потребно оформити такву мрежу у којој би сви рачунари били међусобно повезани и равноправни, и у том случају кваром појединих елемената мреже комуникација не би била прекинута, већ би се наставила преко преосталих рачунара.

Протокол који се користио при преносу података у овој мрежи био је NCP (Network Control Protocol). Потребом за повезивањем више мрежа у једну, јавља се идеја мреже као отворене архитектуре, односно мреже која би се састојала од више одвојених мрежа, које су различитно дизајниране и развијене. NCP протокол није имао могућност адресирања тих мрежа, а исто тако ни самих рачунара унутар њих. У случају грешака при транспорту пакета NCP ослањао се на саму мрежу (АРПАНЕТ) да обезбеди поузданост. Ако би се којим случајем десило да неки пакет буде изгубљен долазило би до прекида комуникације. У овом свом моделу, NCP протокол није имао контролу грешке.
Боб Кан (Bob Kahn) је одлучио да развије нов протокол који ће изаћи у сусрет мрежи као отвореној архитектури. Требао је да буде такав да задовољи следеће тачке:

• Комуникација би се одвијала по моделу услуге који се назива најбољом могућом (best effort). У случају да пакет не досегне дестинацију покренуо би се алгоритам који би омогућио да се тај пакет накнадно пошаље, без прекидања комуникације.
• Увела би се контролна-сума (checksum), при поновном спајању пакета у фајл и детекцији дупликата.
• Потреба за глобалним адресирањем
• Технике контрола тока (flow control).

Оригиналан Канов и Церфов (Vint Cerf) рад, описивао је један протокол назван TCP. Овај протокол је подржавао низ транспортних и прослеђујућих сервиса и обезбеђивао је врло поуздан транспорт података. Већ у почетцима се показао као добар при трансферу фајлова, али показивао је недостатке при раду са неким мрежним апликацијама, а посебно при раду са packet voice-ом из 1970-те, што је показало да у неким случајевима губитци пакета не би требали бити кориговани него остављени апликацији да се носи са њима. То је довело до реорганизације оригиналног TCP проткола, у три нова, један једноставан протокол IP који би био задужен за адресирање и прослеђивње појединих пакета, одвојеног TCP протокола који би подржавао сервисе као што су контрола тока и подршка у случају губитка пакета. А, за оне апликације којој нису били потребни сервиси TCP протокола, уведен је нови UDP протокол који је имао за циљ да обезбеди директан приступ сервисима IP-а. Од 1973. TCP/IP се развија и обезбеђује комуникацију између засебних мрежа, успостављају се мреже између универзитета. Ускоро долази и до појаве Етернета који омогућава развој локалних мрежа, тзв. ЛАН мрежа и САТНЕТ-а, мреже која преко сателита повезује САД и Европу. АРПАнет се дели 1983. на два сегмента: војну мрежу МИЛНЕТ и јавни део АРПАнет. Исте године се престаје са употребом NCP протокола и сви повезани у ову мрежу бивају обавезни да се пребаце на нови сет протокола TCP/IP. Од тада па на даље долази до непрестаног развоја мреже у оно што се данас зове Интернет.

Izvor: http://sr.wikipedia.org/wiki/TCP/IP