Sta je potrebno za prakticni deo ispita

Prakticni deo ispita iz interneta se obavlja za racunarom , profesor zadaje zadatak na tabli gde kaze kakva stranica treba da se napravi. U fajlu dole je dat uopsten opis sta je potrebno da se uradi kako bi se napravila zeljena stranica i kako joj dodati dinamicke komponente.

Pdf fajl mozete preuzeti ovde (TUTORIAL)

Primer fajl ovde 

Koliko vredi moj sajt

U obzir se mora uzeti više stvarnih parametara, kao što su:

1. starost domena
2. kvalitet naziva domena
3. obim i kvalitet prometa
4. prihodi od oglašavanja
5. baza pretplatnika
6. kvalitet dizajna
7. tip web sajta
8. troškovi održavanja
9. Page Rank početne i unutrašnjih stranica
10. potencijalni kupci.

Teško da postoji servis koji će na pravi način objediniti sve ove faktore i dati stvarnu vrednost sajta. Prema tome, ukoliko vas zanima približna procenjena ili stvarna vrednost nekog sajta, bilo vašeg (iz radoznalosti ili zbog planirane prodaje), ili tuđeg (zbog znatiželje ili moguće kupovine), a nemate dovoljno novca da angažujete profesionalnu agenciju za procenu, preostaje vam da se zadovoljite ponuđenim servisima.

 

Besplatni online servisi za procenu vrednosti web sajta – kalkulatori vrednosti web sajta (redosled nije po značaju i relevantnosti, nego po slučajnom izboru):

1. http://www.websiteoutlook.com/
2. http://www.cubestat.com/
3. http://www.yourwebsitevalue.com/
4. http://www.valuatemysite.com/
5. http://www.esitestats.com/
6. http://www.worthbot.com/
7. http://www.abouturls.com/
8. http://www.mywebsiteworth.com/
9. http://www.webtrafficagents.com/
10. http://www.sitestimator.com/
11. http://websitevalued.com/
12. http://www.valuemyweb.com/
13. http://www.websitevaluecalculator.com/
14. http://www.urlworth.com/
15. http://www.welcomia.com/
16. http://stimator.com/
17. http://www.sitevaluecalculator.com/
18. http://www.dnscoop.com/
19. http://www.cwire.org/website-value-calculator/
20. http://u2ws.com/
21. http://ninjawebsiteappraiser.com/
22. http://www.glurk.com – na ovom sajtu se ručno unose zahtevani podaci (možda je tako i najbolje), neke znate, neki su vam dostupni u Google Analytics-u…

Neki od ovih kalkulatora vrednosti sajta daju osnovne, a neki detaljne informacije o vašem sajtu: Google PageRank, Alexa Traffic Rank, broj poseta, broj pregledanih strana, povratne linkove, procenjene prihode od oglasa, broj indeksiranih strana, dmoz listing…

Bezbednost na internetu

Primena elektronskih sertifikata omogućava pouzdanu komunikaciju i proveru sagovornika time što se pošiljalac poruke može pouzdano i nepogrešivo utvrditi.

Šta su sertifikati

Kvalifikovani elektronski sertifikat (KES) sadrži:

• podatke o korisniku sertifikata (ime i prezime, e-mail adresa)
• javni kriptografski ključ (koji je par privatnom kriptografskom ključu     koji se koristi za kreiranje kvalifikovanog elektronskog potpisa),
• podatke o izdavaocu sertifikata (sertifikaciono telo)

KES se koristi za:

• kvalifikovano elektronsko potpisivanje e-dokumenata ili e-mail-ova i
• autentifikaciju korisnika

Kvalifikovani elektronski potpis:

• ima isto pravno dejstvo kao i svojeručni potpis i pečat
• njime se garantuje identitet potpisnika, integritet elektronskog     dokumenta i onemogućava se naknadno poricanje odgovornosti za     njegov sadržaj
• to nije skenirani svojeručni potpis

Najznačajnija polja primene elektronskog potpisa su:

• elektronska uprava (e-Government)
• elektronsko bankarstvo (e-Banking)
• elektronska trgovina (e-Commerce)

Pravni aspekti e-potpisa

Direktiva EU 1999/93/EC o elektronskim potpisima (usvojena 13. decembra 1999, a formalno stupila na snagu 19. januara.2000.godine) predstavlja pravno utemeljenje elektronskog potpisa i na osnovu nje su doneti Zakoni o elektronskom potpisu u svim zemljama EU, kao i u većini ostalih zemalja Evrope.

Zakon o elektronskom potpisu u Srbiji, u potpunosti usklađen sa EU Direktivom1999/93/EC, izglasan je u Narodnoj skupštiniRepublike Srbije dana 14. decembra 2004. Publikovan u Službenom glasniku RepublikeSrbije br. 135 od 21.decembra 2004. godine; (Pravilnici, Uputstva…)

 Definicija

Tri osnovne vrste elektronskih potpisa:

- Skenirani rucni potpis (nema pravnu snagu);

- Digitalni potpis

- Biometrijski potpis

● Digitalni (elektronski potpis) predstavlja tehnologiju čijom se primenom u sistemima elektronskog poslovanja omogućava provera autentičnosti potpisnika, date poruke ili dokumenta;

● Tehnologija koja zamenjuje svojerucni potpis i pecat za dokumenta u elektronskoj formi;

● To je niz znakova, dobijen primenom asimetricne kriptografije;

● Otklanja se glavna prepreka za komunikaciju bez papira;

● Kljucna pretpostavka za razvoj e-uprave;

Gde se koristi ?

● elektronsko poslovanje (eBusiness)

● elektronska trgovina (eCommerce)

● elektronsko bankarstvo (eBanking)

● elektronska uprava (eGovernment)

● elektronsko zdravstvo (eHealthcare)

● platni sistemi na bazi čip kartica (EMV) itd

● zaštićene web transakcije

● zaštićene e-mail poruke;

● zaštićen FTP servis;

● formiranje VPN (IPSec) mreža;

● bezbedno upravljanje dokumentacijom;

● bezbena plaćanja putem Interneta itd.

 

SSL Sertifikat i elektronski potpis

SSL je skraćenica od Secure Socket Layer i koristi se za slanje enkriptovanih informacija između servera i klijenta (posetilaca). Na ovaj način nemoguće je da neautorizovano lice ‘presretne’ saobraćaj između SSL obezbeđenog web sajta i posetioca.

SSL sertifikati su takođe i potpisani, što daje mogućnost protvrde indetiteta sajta. Moguće je verifikovati potpis nekog sertifikata tako što ćete kliknuti dva puta na ikonu katanca u donjem desnom uglu Vašeg browsera ukoliko posećujete neki SSL sertifikovani sajt.

U virtuelnom svetu uvek postoji element sumnje prilikom slanja ili primanja određenih informacija. veliki procenat internet korisnika odlazi sa sajtovakada se zatraži da ostavi neke informacije o sebi, samo zato što posećeni web sajt nije siguran. Ne postoji bolji način da se izgradi poverenje klijenata i posetilaca od omogućavanja SSL-a na vašem sajtu i dobijanjem SSL sertifikata za vaš web sajt.

Domaća preduzeća mogu da podnose elektronske poreske prijave Poreskoj upravi u Beogradu – opštine Stari Grad i Novi Beograd, zatim u Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu, Leskovcu, Čačku, Užicu, Kraljevu i Subotici. Ovaj pilot projekat već od 1. januara sledeće godine biće zakonska obaveza, a od 1. juna podnošenje PDV prijava obavljaće se isključivo elektronskim putem.

Ova savremena pogodnost koja olakšava, ubrzava i pojeftinjuje poslovanje, moguća je zahvaljujući elektronskom potpisu, odnosno kvalifikovanom elektronskom sertifikatu koji Privredna komora Srbije izdaje besplatno privrednicima, kompanijama i preduzećima.

Elektronski sertifikat donosi uštede svima koji ga koriste jer štedi novac i vreme, ali i olakšava i pojednostavljuje poslovanje i povećava efikasnost u radu. Podnošenje poreskih prijava obavlja se lako i jednostavno, a PKS radi i na razvijanju drugih servisa, kao što su prijavljivanje i odjavljivanje radnika.

Elektronski potpis omogućava firmama i građanima da dokumenta potpisuju elektronskim putem bez svojeručnog potpisa, da sklapaju ugovore i obavljaju druge transakcije. Razvijajući servise za korišćenje elektronskog potpisa, Privredna komora Srbije pomaže da se korišćenje interneta u Srbiji poveća, a privreda godišnje može da uštedi, prema procenama PKS, oko 600 miliona evra.

Korišćenje elektronskog potpisa pojednostavljuje poslovanje i trgovinu, smanjuje korupciju i omogućava da se naša zemlja bolje rangira u skladu sa Evropskom poveljom o malom i srednjem biznisu. Pored međusobne komunikacije privrede, izuzetno velika primena je u komunikaciji privrede i građana sa državom. Gde god je do sada bila obaveza da se popuni neki obrazac i overi pečatom i potpisom na nekom šalteru, sada se otvara mogućnost da se taj isti obrazac popuni na internet stranici i da se elektronski potpiše.

Privredna komora Srbije akreditovana je od Ministarstva za telekomunikacije i informaciono društvo kao Kvalifikovano sertifikaciono telo za izdavanje kvalifikovanih elektronskih sertifikata za pravna i ovlašćena fizička lica. Pored PKS, za ovu vrstu usluge akreditovani su i Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije i JP PTT saobraćaja “Srbija”.

Web Servisi

Web aplikacije su jednostavne  aplikacije koje se izvode na Webu. One su ugrađene u Web pretraživače i većinom ih može koristiti bilo koji pretraživač na bilo kojoj platformi. Web servisi vode Web aplikacije na sledeću razinu. Korištenjem Web servisa, aplikacija može preneti svoju funkciju ili poruku ostatku sveta. Pravu snagu Web servisa predstavlja mogućnost integracije različitih i aplikacija putem standardizovanog načina komunikacije.

Zašto Web servisi?

Nestandardiziranost interneta,nestruktuiranost interneta,neklasificiranost,omogućavanje povezivanja mašina,integriracija, user-friendly pristupa

Tehnologija Web servisa

—  Pod Web servisom se podrazumeva bilo koja softverska aplikacija koja je dostupna preko mreže (Internet ili intranet) i koja koristi standardizovani XML sistem poruka za razmenu podataka. Razmena funkcioniše tako da korisnik poziva Web servis slanjem upita u XML formatu, a server u istom formatu vraća rezultat obrade.

Slojevi Web servisa i set protokola:

—  Service Transport sloj je odgovoran za prenos poruka između aplikacija i u njega su uključeni sledeći protokoli: HTTP, SMTP, FTP, itd.

—  XML Messaging sloj se koristi za razumevanje poruka za razmenjivanje koje se implementiraju u XML formatu i uključuje protokole XML-RPC i SOAP.

—  Service Description sloj definiše javni interfejs za određeni Web servis i opisuje se kroz WSDL protokol.

—  Service Discovery je odgovoran za centralizovanje servisa u zajednički i jedinstveni registar koji obezbeđuje jednostavno objavljivanje i pronalaženje servisa. Otkrivanje servisa trenutno se obrađuje kroz UDDI protokol.

—  Web klijent poziva mrežnu uslugu na osnovu WSDL dokumenta koji je opisuje. Zasnovano na WSDL-u klijent stvara poruku SOAP zahteva i šalje je serveru. Web server prima SOAP zahtjev kao dio HTTP zahtjeva, parsira ga i prosleđuje Web servisu. Web servis tada na osnovu zahteva daje odgovor.—  Odgovor se ponovno stavlja u SOAP poruku i šalje klijentu.

WSDL- Web Services Description Language

—  XML zasnovan jezik koji služi za opisivanje samih Web servisa, kao i načina pristupa Web servisima.WSDL omogućava:

- dinamičko otkrivanje i povezivanje servisa

— – opis servisa se nalazi u WSDL fajlu

—  -registar servisa ukazuje na WSDL fajlove da bi omogućio njihovo dinamičko otkrivanje i upotrebu

— – da industrija definiše standardne interfejse za servise

— – na ovaj način se pruža normalizovani opis heterogenih aplikacija.

UDDI- Universal Description, Discovery and Integration

—  Platformaski nezavisan uslužni direktorij (registar) na kojem se mogu registrovati, odnosno tražiti Web servisi. Namenjen je klijentima koji žele objaviti svoje usluge i onima koji određene usluge traže.UDDI omogućava:

—  -čuvanje informacija o Web servisima

—  -pristup interfejsima Web servisa definisanih WSDL-om

— – komunikaciju preko SOAP-a

—  -integraciju različitih web servisa korišćenjem internet-a.

—  SOAP kao bazni standard za razmenu poruka u infrastrukturi Web servisa ne uključuje nikakve sigurnosne specifikacije, pa su se na početku, za navedene probleme, koristila izdvojena rešenja,  poznata u informatici. To nije zadovoljavalo potrebe tržišta, pa je osnovana  svetska udruga WS-I (Web Services Interoperability Organization) radi promovisanja novih standarda Web servisa, standarda vezanih i za njihovu sigurnost.

 

—  Web servis kao krajnja tačka u komunikaciji između korisnika i pružatelja servisa opisana je upravljačkim interfejsom dostupnim korisniku servisa. Koristeći specifikacije iz tog interfejsa, korisnik servisa može kontrolisati kvalitetu usluge, nadgledati izvršavanje određenog zadatka i neposredno upravljati životnim ciklusom određene usluge.Veliki plus za SOAP i Web servise je podrška od strane velikih kompanija kao što su IBM i Microsoft.

ISDN

PRINCIPI ISDN-a

ISDN podržava veliki broj različitih servisa vezanih kako za govornu komunikaciju (telefonski razgovor), tako i negovornih komunikacija (razmena digitalnih podataka). ISDN nudi:

• Znatno bolji kvalitet govorne komunikacije u odnosu na klasično telefoniranje, jer se digitalizacija vrši već kod samog korisnika
• 64 kbit/s digitalnu komunikaciju , čime se ostvaruje brz prenos podataka, fajlova, faksa, kao i relativno dobar kvalitet video konferencije
• gledano sa korisničke strane, jedinstven pristup različitim komunikacionim mrežama za prenos govora, slike, teksta i podataka metodom komutacije kola i paketa

ISDN SERVISI

Definisana su tri tipa ISDN servisa:

• bearer servisi (službe nosioca)

• teleservisi

• supplementary servisi (dodatne usluge)

Bearer servisi obezbedjuju prenos informacija (govor, podaci, video) izmedju korisnika i to u realnom vremenu bez izmene sadržaja poruka.

Teleservisi kombinuju transportne funkcije sa funkcijama obrade informacija. Jednim delom teleservisi angazuju bearer servise za prenos podataka. Teleservisi pružaju širok opseg korisničkih aplikacija:
telefonija, teletex, telefax, videotex, telex, teleconferencija, videotelefonija, 7 kHz audio.

Supplementary servisi su uvek pridruženi bearer servisima ili teleservisima koji ih podrzavaju. Postoje supplementary servisi za svaki tip teleservisa.

Tipovi ISDN pristupa i funkcije

B kanal se može koristiti za prenošenje podataka ili digitalizovanog govora. Ovaj kanal omogućava tri vrste transfer moda: komutaciju kola, komutaciju paketa (korisnik razmenjuje podatke sa drugim korisnikom korišćenjem X.25 protokola) ili semipermanentnu vezu.

D kanal se može koristiti u dve svrhe. Prvo i glavno, za prenos signalizacije po zajedničkom kanalu, pri čemu se pod signalizacijom podrazumevaju poruke koje se razmenjuju izmedju terminala i mreže radi uspostave veze, njene kontrole i raskidanja. Takodje, redje se koristi i za prenos podataka.

Signalizacija pre ISDN-a:

Signalizacija posle ISDN-a:

Definisana su dva tipa ISDN pristupa:

• Bazni pristup 2B+D
• Primarni pristup 30B+D

Bazni pristup se sastoji iz dva 64 Kb/s B kanala i jednog 16 Kb/s D kanala. Prostim sabiranjem dobija se ukupan protok od 144 Kb/s. Medjutim, sinhronizacija, uokviravanje i ostali biti zaglavlja daju ukupan protok baznog pristupa od 192 Kb/s. Ovaj pristup je namenjen rezidencijalnim korisnicima i manjim preduzećima jer omogućava simultani prenos govora i podataka korišćenjem vise različitih terminala.

Primarni pristup je predvidjen za veće korisnike i po evropskom standardu podrazumeva 30B kanala od po 64Kb/s i jedan D kanal za signalizaciju od 64 Kb/s.

IPv6 Protokol

Jedna od najbitnijih promena u IPv6 u odnosu na prethodnu verziju je veličina adrese koja sada iznosi 128 bita. Ovakav 128-bitni adresni prostor omogućava oko 3,4 x 1038 različitih adresa. Bitno je naglasiti da 128- bitno adresiranje nije usvojeno samo zbog velikog broja adresa koje su na raspolaganju, već i zbog mogućnosti hijerarhijskog adresiranja i rutiranja koji treba da oslikavaju topologiju modernog Interneta. Ovakvo adresiranje omogućava više nivoa hijerarhije, agregaciju adresa i fleksibilnost pri rutiranju koja nedostaje današnjem IPv4 Internetu. Arhitektura adresiranja u IPv6 opisana je u RFC 2373 – IP Version 6 Addressing Architecture.

Format IPv6 adrese

IPv6 adresa se predstavlja kao niz 16-bitnih heksadecimalnih brojeva odvojenih znakom dvotačke „:“. Svako od osam hekasadecimalnih polja ima četiri znaka. Na ovaj način je zapisivanje IPv6 adresa učinjeno lakšim i otpornijim na moguće greške.
Primer IPv6 adrese: 2031:0000:130F:0000:0000:09C0:876A:0001
Da bi se dodatno pojednostavilo i olakšalo predstavljanje IPv6 adresa uvedena su sledeća pravila:
- Početne nule u svakom polju su opcione i mogu se izostaviti pri predstavljanju adrese.
Primer:
2031:0000:130F:0000:0000:09C0:876A:0001 = 2031:0:130F:0:0:9C0:876A:1
FF01:0000:0000:0000:0000:0000:0000:0001 = FF01:0:0:0:0:0:0:1
- Znak „::“ predstavlja uzastopna polja koja se sastoje samo od 0. Ovaj znak se može upotrebiti samo na
jednom mestu u IPv6 adresi.

Primer:
2031:0000:130F:0000:0000:09C0:876A:0001 = 2031:0:130F::9C0:876A:1
FF01:0000:0000:0000:0000:0000:0000:0001 = FF01::1
Ova pravila omogućavaju da se na vrlo jednostavan način utvrdi broj izostavljenih nula u skraćenom prikazu adrese. Ukoliko bi u adresi koristili na više mesta znak „::“ ne bi se moglo utvrditi koliko je nula izostavljeno na tim mestima.

FTP protokol

FTP (File transfer protocol) – protokol za prenos datoteka, je najčešće korišćen protokol za prenos podataka između dva računara na mreži. FTP koristi TCP/IP za mrežnu komunikaciju, što omogućava da bude pouzdan i sesijski orijentisan.

FTP veza se uspostavlja na zahtev klijentskog računara prema serverskom računaru. Klijentski računar mora da poseduje program koji implementira FTP protokol (tzv. FTP klijent), a serverski računar mora da poseduje program koji prihvata konekcije na standardnom FTP portu i takođe razume komande protokola FTP (tzv. FTP server ili FTP demon). Kada se veza uspostavi, klijentski program šalje korisničke komande serverskom programu, koji ih obavlja i šalje odgovor. Taj odgovor može biti poruka da je komanda uspešno obavljena, datoteka koja je zahtevana ili poruka o grešci.

Kada FTP klijent uputi komandu FTP serveru, FTP server odgovara trocifrenim brojem, koji predstavlja kod odgovora. Kodovi su određeni FTP standardom i koriste se radi brže razmene podataka, a klijentski programi najčešće interpretiraju ovu poruku za korisnika na jezik razumljiv ljudima. Na osnovu odgovora korisnik zna da li se komanda izvršila uspešno i kako da nastavi rad.

Arhitektura FTP sesije

FTP sesija se zapravo sastoji od dve sesije: sesije za transfer (DTP - engl.Data Transfer Process) i kontrolne sesije (PI - engl. Protocol Interpreter). Kontrolna sesija se pokreće prva i šalje zahtev za uspostavljanje veze udaljenom računaru. Nakon provere identiteta i uspostavljanja dvosmerne veze, klijent je u mogućnosti da šalje komande za obavljanje različitih zadataka.

Uspostavljanje TCP/IP veze se vrši sa porta izabranog metodom slučajnog izbora, a port na kojem FTP server očekuje konekcije je po standardu uvek 21.

Kada klijent napravi zahtev za prenos podataka, tada se aktivira sesija za transfer koja vrši sam prenos. Za to vreme kontrolna sesija mora ostati aktivna kako bi se komande i poruke mogle razmenjivati između klijentskog i serverskog računara.

Licno moja ip adresa

IP adresa predstavlja jedan četvorobajtni broj, a predstavlja se kao niz od četiri jednobajtna broja odvojena tačkom. Na primer IP adresa može da glasi 201.45.82.114.

IP adrese su ograničen resurs, jer četiri bajta daju ograničen broj adresa, pa je zbog toga neophodno da se adrese korite razumno i štedljivo. Da bi se to postiglo uvedeno je pravilo da se neke IP adrese ne mogu korsititi na Internetu, već su namnjene za privatne mreže. Te adrese se zovu privatne adrese a određene su kroz nekoliko privatnih IP opsega.

Privatan opseg znači da se IP adrese koje tomospegu pripadaju ne mogu koristiti na Internetu, već samo u mreži koja nije direktno povezana na Internet. Za razliku od javnih IP adresa, privatne se mogu ponavljati i tu ne važi pravilo da svaki računar mora imati jedisntvenu IP adresu, bar ne važi ako se radi o dve odvojene mreže – u jednoj privatnoj mreži dalje svaki računar mora imati jedinstvenu privatnu adresu. Tako je obezbeđeno da se za potrebe privatnih mreža mgu koristiti neke IP adrese bez ograničenja, a da to ne ometa Internet.

IP adresa je adresa računara ili nekog drugog uređaja na internetu. Sastavljena je od 4 bajta, predstavljenim decimalnim vrednostima razdvojenim tačkama ( npr. 123.45.67.89 ). IP adresa je jedinstvena numerička oznaka za svaki računar na internetu. Računar može dobiti IP adresu na tri načina:

- dinamička dodela od DHCP servera
- dinamička dodela od servisa APIPA
- ručni unos ( statičke ) adrese

IP adresa se sastoni o Network ID-a i od HOST ID-a.
Network ID definiše računare koji su na istom mrežnom segmentu ( tj. istoj mreži )
Host ID identifikuje radnu stanicu, server, ruter u okviru jednog mrežnog segmenta.

Svaka IP adresa sastoji se od 32 bita dugačkog zapisa podelejnoh u četiri 8-bitna polja koji se nazivaju okteti.
Oktet predstavlja decimalni broj iz opsega od 0 do 255.

Kako pronaći svoju IP adresu?

Pokrenite aplikaciju Komandna linija na Vašem računaru, ukucajte <ipconfig> i pritisnite taster ENTER.

Ping

Ping  je komanda IP protokola, koja primaocu nalaže da odgovori na nju i vrati pošiljaocu sadržaj koji je dobio u istom paketu. Koristi se za merenje brzine protoka odziva internet veza. Kada primalac dobije odgovor na ping može da izmeri vreme koje je bilo potrebno da paket ode do primaoca i vrati se nazad. Ovo vreme se obično meri u milisekundama. Ping je na računarima obezbeđen kroz  komandu ping. Jednostavno na komandnoj liniji odkucajte ping <ip adresa> i dobićete izveštaj o tome koliki je odziv vašeg računara, do računara na odabranoj ip adresi.

Kako samostalno setovati IP adresu?

Prvi korak je ulazak u Network connections, nakon toga pronaći aktivnu konekciju i kliknuti na taster Svojstva.

Zatim markirati Internet protocol Version 4 (TCP/IPv4), i opet kliknuti na Svojstva.

U sledećim poljima se manuelno upisuje IP adresa ili se podesi na automatsko setovanje, zavisno od toga šta nam je potrebno.

TCP/IP protokol

TCP/IP protokol stek je skup protokola razvijen da omogući umreženim računarima da dele resurse putem mreže.

Razvijen je od strane agencije DARP u okviru ARPANET-a ranih1970. U periodu od juna 1987. do juna 1988. više od 300 različitih proizvođača imalo je proizvode koji su podržavali TCP/IP protokole, a postojalo je na desetine hiljada mreža, različitih veličina i tipova, koji su ih koristili. Njihov broj se iz dana u dan povećava, što je najbolji primer značaja TCP/IP-a u računarskim telekomunikacijama.

Shvatanju TCP/IP-a i njegove uloge na pravi način doprinosi poznavanje istorije interneta i ideja na kojima je zasnovan.Prvi radovi pojavljuju se početkom 1960-ih godina i uglavnom su vezani za istraživanja na MIT-u (Massachusetts Institute of Technology). ARPA (Advanced Research Project Agency) 1966-te angažuje Robertsa da razvije projekat kompjuterske mreže, koji ubrzo objavljuje prvi plan. („Multiple computer Network and Intercomputer communication“). Iste godine, sastaju se tri tima koja su nezavisno jedan od dugog došli na ideju i razvijala koncept paketne mreže (packet switched network).

Mreža je trebala da bude paketna, u smislu da se podatak ne šalje u jednom delu, već se deli na više manjih celina (paketa). Prednosti su višestruke:

• Paketi bi od jednog do drugog računara mogli da se kreću različitim putanjama (rutama), pogodnost su povećanje brzine prenosa informacije i u slučaju presretanja.
• Bolji kvalitet konekcije
• Više korisnika bi moglo komunicirati putem istog linka tako što bi slali pakete naizmenično.
• Povezivanjem računara na taj jedan link, bila bi oformljena najjednostavnija mreža.                                                    Drugi cilj koji je trebala da ostvari takva mreža je decentralizacija. Naime, sve do tada je postojala mreža koja je zavisila od jednog, centralnog računara sa kojim su ostali povezani. Dakle, on je predstavljao deo mreže čijim bi kvarom došlo do pada cele mreže. Bilo je potrebno oformiti takvu mrežu u kojoj bi svi računari bili međusobno povezani i ravnopravni, i u tom slučaju kvarom pojedinih elemenata mreže komunikacija ne bi bila prekinuta, već bi se nastavila preko preostalih računara.