Elektronski potpisi sertifikata

Šta su sertifikati

Kvalifikovani elektronski sertifikat (KES) sadrži:

• podatke o korisniku sertifikata (ime i prezime, e-mail adresa)
• javni kriptografski ključ (koji je par privatnom kriptografskom ključu     koji se koristi za kreiranje kvalifikovanog elektronskog potpisa),
• podatke o izdavaocu sertifikata (sertifikaciono telo)

KES se koristi za:

• kvalifikovano elektronsko potpisivanje e-dokumenata ili e-mail-ova i
• autentifikaciju korisnika

Kvalifikovani elektronski potpis:

• ima isto pravno dejstvo kao i svojeručni potpis i pečat !
• njime se garantuje identitet potpisnika, integritet elektronskog     dokumenta i onemogućava se naknadno poricanje odgovornosti za     njegov sadržaj
• to nije skenirani svojeručni potpis!

Najznačajnija polja primene elektronskog potpisa su:

• elektronska uprava (e-Government)
• elektronsko bankarstvo (e-Banking)
• elektronska trgovina (e-Commerce)

Tri osnovne vrste elektronskih potpisa:

●Skenirani rucni potpis (nema pravnu snagu);

●Digitalni potpis

●Biometrijski potpis

●Digitalni (elektronski potpis) predstavlja tehnologiju čijom se primenom u sistemima elektronskog poslovanja omogućava provera autentičnosti potpisnika, date poruke ili dokumenta;

●TehnologijaTehnologija koja zamenjuje svojerucni potpis i pecat za dokumenta u elektronskoj formi;

●To je niz znakova, dobijen primenom asimetricne kriptografijekriptografije;

●Otklanja se glavna prepreka za komunikaciju bez papira;

●Kljucna pretpostavka za razvoj e-uprave;

Gde se koristi ?

elektronsko poslovanje (e-Business)
elektronska trgovina (e-Commerce)
elektronsko bankarstvo (e-Banking)
elektronska uprava (e-Government)
elektronsko zdravstvo (e-Healthcare)
platni sistemi na bazi čip kartica (EMV) itd.

Koliko vredi moj sajt

Vrednost bilo kog sajta se može utvrditi pomoću sajtova, odnosno servisa za procenu vrednosti. Neki od tih sajtova su sledeći:

http://www.websiteoutlook.com

http://www.cubestat.com

http://www.yourwebsitevalue.com

http://www.valuatemysite.com/

http://www.esitestats.com

http://www.worthbot.com

http://www.abouturls.com

http://www.mywebsiteworth.com

http://www.webtrafficagents.com

http://www.sitestimator.com/

http://websitevalued.com

http://www.valuemyweb.com

http://www.websitevaluecalculator.com

http://www.urlworth.com

http://www.welcomia.com

http://stimator.com/

Na primer prema proceni http://www.esitestats.com/stats.php vrednost googla je  $1,890,900,000

Web Servisi

Web Servisi

Uvod

—  Web aplikacije su jednostavne  aplikacije koje se izvode na Webu. One su ugrađene u Web pretraživače i većinom ih može koristiti bilo koji pretraživač na bilo kojoj platformi. Web servisi vode Web aplikacije na sledeću razinu. Korištenjem Web servisa, aplikacija može preneti svoju funkciju ili poruku ostatku sveta. Pravu snagu Web servisa predstavlja mogućnost integracije različitih i aplikacija putem standardizovanog načina komunikacije.

Zašto Web servisi?

Nestandardiziranost interneta,nestruktuiranost interneta,neklasificiranost,omogućavanje povezivanja mašina,integriracija, user-friendly pristupa

Tehnologija Web servisa

—  Pod Web servisom se podrazumeva bilo koja softverska aplikacija koja je dostupna preko mreže (Internet ili intranet) i koja koristi standardizovani XML sistem poruka za razmenu podataka. Razmena funkcioniše tako da korisnik poziva Web servis slanjem upita u XML formatu, a server u istom formatu vraća rezultat obrade.

Slojevi Web servisa i set protokola:

—  Service Transport sloj je odgovoran za prenos poruka između aplikacija i u njega su uključeni sledeći protokoli: HTTP, SMTP, FTP, itd.

—  XML Messaging sloj se koristi za razumevanje poruka za razmenjivanje koje se implementiraju u XML formatu i uključuje protokole XML-RPC i SOAP.

—  Service Description sloj definiše javni interfejs za određeni Web servis i opisuje se kroz WSDL protokol.

—  Service Discovery je odgovoran za centralizovanje servisa u zajednički i jedinstveni registar koji obezbeđuje jednostavno objavljivanje i pronalaženje servisa. Otkrivanje servisa trenutno se obrađuje kroz UDDI protokol.

—  Web klijent poziva mrežnu uslugu na osnovu WSDL dokumenta koji je opisuje. Zasnovano na WSDL-u klijent stvara poruku SOAP zahteva i šalje je serveru. Web server prima SOAP zahtjev kao dio HTTP zahtjeva, parsira ga i prosleđuje Web servisu. Web servis tada na osnovu zahteva daje odgovor.—  Odgovor se ponovno stavlja u SOAP poruku i šalje klijentu.

WSDL- Web Services Description Language

—  XML zasnovan jezik koji služi za opisivanje samih Web servisa, kao i načina pristupa Web servisima.WSDL omogućava:

- dinamičko otkrivanje i povezivanje servisa

— – opis servisa se nalazi u WSDL fajlu

—  -registar servisa ukazuje na WSDL fajlove da bi omogućio njihovo dinamičko otkrivanje i upotrebu

— – da industrija definiše standardne interfejse za servise

— – na ovaj način se pruža normalizovani opis heterogenih aplikacija.

UDDI- Universal Description, Discovery and Integration

—  Platformaski nezavisan uslužni direktorij (registar) na kojem se mogu registrovati, odnosno tražiti Web servisi. Namenjen je klijentima koji žele objaviti svoje usluge i onima koji određene usluge traže.UDDI omogućava:

—  -čuvanje informacija o Web servisima

—  -pristup interfejsima Web servisa definisanih WSDL-om

— – komunikaciju preko SOAP-a

—  -integraciju različitih web servisa korišćenjem internet-a.

—  SOAP kao bazni standard za razmenu poruka u infrastrukturi Web servisa ne uključuje nikakve sigurnosne specifikacije, pa su se na početku, za navedene probleme, koristila izdvojena rešenja,  poznata u informatici. To nije zadovoljavalo potrebe tržišta, pa je osnovana  svetska udruga WS-I (Web Services Interoperability Organization) radi promovisanja novih standarda Web servisa, standarda vezanih i za njihovu sigurnost.

—  Zaključak

—  Web servis kao krajnja tačka u komunikaciji između korisnika i pružatelja servisa opisana je upravljačkim interfejsom dostupnim korisniku servisa. Koristeći specifikacije iz tog interfejsa, korisnik servisa može kontrolisati kvalitetu usluge, nadgledati izvršavanje određenog zadatka i neposredno upravljati životnim ciklusom određene usluge.Veliki plus za SOAP i Web servise je podrška od strane velikih kompanija kao što su IBM i Microsoft.



Moja IP adresa

IP (Internet Protocol) adresa je 32-bitni broj kojim se identifikuje kompjuter koji šalje ili prima podatke preko interneta. Ukratko – to je adresa kompjutera u mreži (na internetu recimo). IP adresa, obično prikazana u formi četiri broja odvojenih tačkama (svaki predstavlja osam bita), nosi podatak o tome kojoj mreži (internet provajderu) kompjuter pripada, kao i koji je to kompjuter u okviru te mreže (provajdera). Naravno, mali broj je onih koji mogu da upamte ovakav brojčani izraz, te se umesto toga, da bi se stvari pojednostavile, koriste imena domena koja odgovaraju nekoj IP adresi. Ime domena „kaspersky.com“, na primer, odgovara IP adresi 81.176.69.70.

Kako pronaći svoju IP adresu?

Pokrenite aplikaciju Komandna linija na Vašem računaru, ukucajte <ipconfig> i pritisnite taster ENTER.

Ping

Ping  je komanda IP protokola, koja primaocu nalaže da odgovori na nju i vrati pošiljaocu sadržaj koji je dobio u istom paketu. Koristi se za merenje brzine protoka odziva internet veza. Kada primalac dobije odgovor na ping može da izmeri vreme koje je bilo potrebno da paket ode do primaoca i vrati se nazad. Ovo vreme se obično meri u milisekundama. Ping je na računarima obezbeđen kroz  komandu ping. Jednostavno na komandnoj liniji odkucajte ping <ip adresa> i dobićete izveštaj o tome koliki je odziv vašeg računara, do računara na odabranoj ip adresi.

Setovanje IP adrese

IP adresu možete setovati tako što kliknete na Control Panel a zatim na Network Connections kliknete desnim tasterom  i izaberete Propertis.

Obelezite Internet Protokol (TCP/IP) i kliknite na Propertis.

DNS (Domain Name System)

Domain Name System (DNS)

Domain Name System (DNS) je sistem koji cuva informacije vezane za  imena domena  u  vidu  distribuirane baze  podataka  na  mrežama   (npr.   Internetu)   a realizovan   je   kao  klijent-server  servis.  Najvažnija   funkcionalnost  DNS-a   je prevodenje IP adresa u ime domena i obrnuto. Vecina ostalih mrežnih servisa (Web, E-mail, FTP…) koristi ili ima mogucnost da koristi DNS servis. Na primer, jedna  od   funkcionalnosti  DNS-a   je   i  obezbedivanje  informacije  o   tome  koji serveri su zaduženi za razmenu elektronske pošte za odredeni domen. Bez ove funkcionalnosti  DNS-a, servis za  razmenu  elektronske pošte  ne  bi  mogao da funkcioniše.

DNS se javio usled porasta velicine racunarskih mreža, porasta broja racunarskih mreža (i pojave Interneta) i potrebe za jednostavnijim adresiranjem racunara na mreži. Pod jednostavnijim adresiranjem se u stvari podrazumeva prilagodavanje mrežnog  adresiranja karakteristici   ljudi  da   lakše  pamte  simbolicka  imena od brojeva (npr. lakše je zapamtiti “www.singidunum.ac.yu” od “212.62.45.222”). Problem je u pocetku bio rešen putem  hosts fajlova na svakom od racunara na mreži.

Kod  malih  mreža  hosts  fajlovi  mogu   biti jednostavnije rešenje od DNS-a (jer nema potrebe za postavljanjem DNS servera) dok se kod velikih mreža administracija znatno otežava jer se pri svakoj izmeni mreže ona odnosi na sve racunare u mreži.

Prvi korak ka rešavanju problema je bio distribuirani hosts fajl (jedan hosts fajl u mreži kome mogu da pristupaju svi clanovi mreže) a problem je u potpunosti rešen 1983. godine kada je Pol Mokapetris izumeo DNS (RFC dokumenti 882, 883 a zatim i 1034, 1035).

Hosts fajlovi

Pojavljivanje DNS-a nije u potpunosti eliminisao korišcenje  hosts  fajlova. Ovi fajlovi postoje i u modernim operativnim sistemima (Linux, Unix, MS Windows XP…) i najcešce se koriste kod veoma malih mreža.

Hosts  fajlovi se mogu koristiti u kombinaciji sa DNS-om. U tom slucaju oni imaju prioritet nad DNS-om tj. pri razrešavanju nekog imena prvo se proverava sadržaj hosts fajla a tek ukoliko on ne sadrži informaciju o traženom imenu upit se šalje DNS serveru.

Teorija rada DNS-a

Prostor domenskih   imena  je  stablo za  ciji  svaki cvor postoji  zapis u  DNS-u nadležnom  za   tu  zonu.  U  nadležnom  DNS   serveru   (eng.  authoritative  DNS nameserver)   je   moguce   za   odredenu   zonu   deklarisati   pod-zone   putem deklarisanja odgovarajucih DNS pod-servera.

Za   razumevanje  DNS   sistema  i  nacina  njegovog  funkcionisanja  potrebno   je razumeti strukturu naziva domena (naziva domena, eng.  domain name). Naziv domena se sastoji od dva ili više delova razdvojenih tackom (tackama). Uzmimo za primer domen fpi.singidunum.ac.yu:

- Prva oznaka sa desne strane predstavlja top-level domen (u ovom slucaju: yu).

-Svaka naredna oznaka gledano sa desne strane predstavlja pod-domen (u ovom slucaju: ac, singidunum i fpi). Maksimalan broj pod-podela je 127 a svaki od clanova može imati maksimalnu dužinu od 63 karaktera s tim da celokupna dužina naziva (ukljucujuci sve pod-domene i tacke kojim su razdvojeni) ne sme preci 255 karaktera.

Postoje tri kategorije top-level domena:

- top-level domeni vezani za zemlje: domen dužine dva slova vezan za zemlju ili odreceni geografski prostor (.yu – Jugoslavija, .jp – Japan, .ru – Rusija i sl.)

- genericki top-level  domeni:  domen koji se  koristi za  odredenu klasu organizacija (.com   -  commercial,   .org -  neprofitne  organizacije,  .net  – network, .mil – military i sl.)

- infrastrukturni top-level domeni: jedini u ovoj grupi je .arpa domen.

TCP/IP

TCP/IP protokol

UVOD

Internet predstavlja mrežu više desetina miliona računara koji su međusobno povezani na različite načine. Svi ti računari, korišćenjem TCP/IP protokola međusobno komuniciraju. U radu se tretira problem adresovanja računara u TCP/IP (Transmission ControlProtocol/Internet Protocol) mrežama primenom DHCP (Dynamic Host Configuration Protocol)servisa. S druge strane, razmotrena je primena DNS (Domain Name System) servisa koji obezbeđuje razrešavanje imena računara u IP adresu. Uz to je izvršena analiza DHCP saobraćaja, kao i klijent-server DNS saobraćaja. Na osnovu

Internet adrese tačno znamo kom računaru je poruka upućena. Internet svojim korisnicima nudi veliki broj usluga – servisa. Najčešće korišćeni servisi su: e- mail, World Wide Web (WWW), FTP, Newsgroups, Chat, servisi za pretraživanje. Svaki korisnik na Internetu ima svoje jedinstveno

korisničko ime (user name), korisničku adresu i lozinku (password).

Internet je globalna, svetska, računarska mreža koja okuplja stotine miliona korisnika širom sveta koji međusobno komuniciraju. Za Internet se često kaže da je mreža svih mreža. Internet se koristi u svim sferama života, od hobija do poslovnih informacija.Godine 1961. ministarstvo odbrane

SAD, odnosno Agencija američkog ministarstva odbrane za napredna istraživanja (Advanced Research Projects Agency, ARPA) dala je vodećim američkim univerzitetima zadatak da smisle i naprave računarski sistem, koji je trebalo da poveže američke univerzitete, kao centre znanja i vladine ustanove, kao centre odlučivanja.