Kako dodati HTML/JAVA Script widget u blogu

Pronašli ste zanimljiv sat ,chat ili viceve dana neki drugi servis koji drugi sajtovi besplatno daju .I želite ga postaviti na svoj blog ali ne znate kako .
E pa to ide sa ovim gadgetom html/javascript koji vam omogućava da stavite ili html ili javascript code .
Prvo idite na Dashboard od bloga kliknite na design ,

 Otvoriće vam se Page elements:

Tu vršite dodavanje sadržaja ,pomjeranje i uređivanje elemenata stranice bloga .I tu kliknite na add a gadget gdje želite da se nalazi taj sadržaj ,to izgleda otprilike ovako:

U prozoru koji će vam se otvoriti  od basic gadget na negdje sedmom mjestu nalazi se html /java gadget u njegov prozor copy paste ono što želite dodati  sačuvajte i to je to

Milan Brajković 122/07

Milan Popović 142/04

Web Servisi

Web-servisi su softverske komponente koje omogućavaju programsko povezivanje distribuiranih aplikacija (ili drugih softverskih komponenti) na osnovu standardizovanih formata komunikacije. Na taj način oni omogućavaju programsko povezivanje distribuiranih softverskih komponenti nezavisno od operativnog sistema i tehnologije na kojima su implementirani.

Ulogu i značaj Web Servisa najlakše možemo razumeti ako se poslužimo primerom. Pogledajmo jednu tipičnu Web aplikaciju kao što je recimo Systran-ov on-line prevodilac ( http://www.systransoft.com ). Kako radi ova aplikacija? Korisnik startuje neki web browser, pošalje http zahtev za gorepomenuti URL i dobije HTML stranu na kojoj je između ostalog forma za unos teksta i izbor jezika. Kada unese tekst, korisnik pritisne „Translate“ i na taj način pošalje sledeći http zahtev server aplikaciji; ona prevede traženi tekst i vrati HTML stranu na kojoj se između ostalog nalazi i prevod traženog teksta. Dakle, Systran-ova aplikacija ne samo da prevodi tekst već i određuje na koji način će taj prevod biti prikazan kod korisnika. Da bi se ovaj prevodilac koristio, neophodno je imati web browser koji je podržan od strane Systran-a.

E sad, pretpostavimo da je Systran napravio svoj on-line prevodilac tako da izloži svoju osnovnu funkciju (prevođenje teksta) bez određivanja vizuelnog interfejsa kod prevodioca. Ta aplikacija bi očekivala tekst „zapakovan“ u neki standardan format, prevela bi tekst i vratila ga onom ko je tražio prevod u tom istom formatu, bez ikakvih uputstava na koji način taj prevod treba prikazati. Upravo to rade Web servisi: oni „ponude“ funkcije korisničkim programima preko interneta. Format kojim se razmenjuju poruke se zove SOAP i baziran je na XML – u. Zbog toga se ponekad upotrebljava i naziv XML Web servisi.

Milan Brajković 122/07

IPv6

IP protokol verzija 6, ili kraće IPv6 je relativno nova verzija IP protokola koja pretenduje da postane sledeća standardna verzija komunikacijskog protokola na Internetu. Trenutno najraširenija verzija je IP verzija 4, ili kraće IPv4. Pojedine verzije IP protokola se razlikuju po načinu adresiranja, izgledu zaglavlja paketa ali i brojnim drugim detaljima. Najvažnija karakteristika IPv6 protokola je da koristi 128-bitnu IP adresu, tj. propisana dužina svake IP adrese u ovoj verziji protokola je 128 bita.

IPv6 je dizajniran da reši probleme sadašnje verzije Internet protokola (znane kao IPv4), kao što je iscrpljivanje adresnog prostora, sigurnosti, automatske konfiguracije, proširivost. Njenom upotrebom bi se proširile mogućnosti interneta kod novih i uzbudljivih scenarija, kao što su peer-to-peer mreže, mobilne aplikacije itd.

S obzirom da je IP adresa u verziji IPv4 propisane dužine od 32 bita, lako je izračunati da je maksimalni broj različitih adresa 2³², ili približno 4,3×10⁹ odnosno 4,3 milijardi adresa. Iako se taj broj čini prilično velikim, širenje Interneta i rast potrebe za novim IP adresama doveli su do toga da je taj adresni prostor postao premali za sve potrebe. Naime, nije daleko dan kada bi svaka osoba u svetu trebala imati svoj računar koje treba javnu IP adresu, brojni su serveri koji za svoj rad takođe trebaju IP adrese. Nadalje, otvara se i celo novo područje mobilne telefonije koje će se vrlo skoro integrisati s Internetom, a razvija se i područje različitih drugih uređaja (kućni aparati, razni uređaji u industriji, prometu, turizmu…) koji će se takođe vrlo skoro koristiti ili se već koriste Internetom za razmenu i prikupljanje informacija, komunikaciju, upravljanje na daljinu i sl.

Stoga su predložena različita rešenja, od kojih je najlogičnije rešenje implementacija IP protokola koji bi imao veći raspon raspoloživih adresa; upravo je tako i nastao IPv6. Kako IPv6 koristi 128-bitnu IP adresu, jednostavna računica pokazuje da je moguće imati ukupno 3,4×10³⁸ različitih adresa. Taj je broj teško uopšte zapamtiti , dovoljno je ovde reći da je gotovo nemoguće zamisliti realnu situaciju u kojoj taj broj različitih adresa ne bi bio dovoljan za danas zamislive primene.

Međutim, pogrešno je reći da je dužina adrese jedina prednost koju IPv6 donosi u odnosu na IPv4, jer je ta verzija dizajnirana da umanji ili potpuno otkloni još brojna druga tehnička ograničenja i manjkavosti koje karakterišu IPv4.

Milan Brajković 122/07

Maja Jovanović 93/07

HTTP Protokol

HTTP (engl. [HTTP], HyperText Transfer Protocol) je glavna i najčešća metoda prenosa informacija na Webu. Osnovna namena ovog protokola je omogućavanje objavljivanja i prezentacije HTML dokumenata, tj. web stranica.

HTTP je samo jedan od protokola na aplikativnom nivou koji postoje na Internetu. Drugi značajniji internet protokoli na aplikativnom nivou su: FTP, HTTP, HTTPS, IMAP, IRC, NNTP, POP3, RTP, SIP, SMTP, SNMP, SSH, SSL, Telnet, UUCP, BitTorrent …Razvoj i standardizaciju HTTP protokola nadgledaju World Wide Web Consortium (W3C) i radne skupine Internet Engineering Task Force.

HTTP je request/response protokol za komunikaciju između servera i klijenta. HTTP klijent, kao što je web preglednik najčešće inicira prenos podataka nakon što uspostavi TCP (vidi TCP/IP) vezu s udaljenim web serverom na određenom portu.

Server konstantno osluškuje zahteve na određenom mrežnom komunikacijskom portu (tipično port 80), čekajući da klijent pošalje niz znakova (string), kao što je “GET / HTTP/1.1″ – kojim će zahtjevati uspostavljanje komunikacije – a nakon toga i tekstualnu MIME poruku koja sadrži nekoliko slovnih nizova (zaglavlje) koji određuju aspekte zahtjeva, te paket neobaveznih podataka. Nakon “GET” poruke, klijent mora poslati niz znakova koji određuju adresu virtualnog hosta, na primjer “HOST:www.example.com”.

Zahtev (engl. request) klijenta će rezultirati slanjem odgovora (engl. response) s poslužitelja, kao što je “200 OK” – nakon čega će server poslati i svoj paket podataka koji najčešće sadrži traženu datoteku ili poruku o grešci. Odmah po ispunjenju zahtjeva klijenta, server će prekinuti komunikaciju.

HTTP se razlikuje od ostalih TCP protokola kao što je npr. FTP, po tome što se konekcija i komunikacija sa serverom prekida odmah nakon izvršenja zahtjeva klijenta (isporučenog paketa traženih podataka). Zbog ovoga je HTTP idealan za Web, gdje je stranica obično povezana s drugim stranicama na drugim poslužiteljima. Ova karakteristika HTTP protokola povremeno stvara probleme web dizajnerima, s obzirom da nedostatak “perzistentne konekcije” s poslužiteljem moraju nadoknaditi uporabom drugih metoda za očuvanjem korisničkog “stanja”. Jedna od tih metoda uključuje uporabu HTTP cookie-a.

HTTPS je sigurna verzija HTTP protokola, koja koristi SSL/TLS za zaštitu i skrivanje prometa, odnosno podataka koji se razmjenjuju između klijenta i poslužitelja. Ovaj protokol obično koristi TCP port 443. SSL (donekle) omogućava zaštitu komunikacije, čak i u slučaju kada je samo jedna strana (obično poslužitelj) autentificirana.

Lokacija HTTP (i HTTPS) dokumenata se određuje pomoću URL adrese. URL adresna sintaksa je kreirana posebno za povezivanje web stranica.

Milan Brajković 122/07

Milan Popović 142/04

IP Adresa

IP Adresa

IP (Internet Protocol) adresa je jedinstveni niz brojeva koji se deli na 4 polja razdvojena tačkama, npr: 147.91.246.15. Svaki računar priključen na Internet ima svoju IP adresu. U praksi se ova, brojčana adresa, preslikava na tekstualnu (mnemoničku) koja je lakša za pamćenje, npr. www.nb.rs. Najveći broj računara u našim akademskim i istraživačkim institucijama priključen je na akademsku mrežu i imaju stalnu IP adresu. Ukoliko se na Internet povezujete preko komercijalnih provajdera tada Vaša IP adresa nije stalna, nego je dobijate samo “privremeno” koja je vazeća sve dok ste “na vez”i.

IP adresu Vašeg računara možete pročitati koristeći opciju Moj IP broj iz menija Informacije.

Setovanje IP Adrese

Svaki kompjuter može proveriti svoju IP Adresu tako sto će u Command Prompt ukucati ipconfig i pretisnuti taster enter.

Takodje se može proveriti stanje mreža zmedju dva računara. To se radi tako što se u Command Prompt-u ukuca ping i broj adrese ( primer: 192.168.30.143 )

Manuelno setovanje IP adrese:

Svaka IP adresa se može setovati i drugačijim putem. Prvi korak je ulazak u Local Area Connections. Zatim treba kliknuti na taster Properties koji će zatim otvoriti prozor pod nazivom Local Area Connections Proporties. Tu se izabere red u kome piše Internet Protocol (TCP/IP) i klikne se Proporties. U datom proyoru se ukucava IP adresa računara. Grafički prikaz:

Milan Brajković 122/07

TCP/IP

TCP/IP je skup protokola neophodnih za uspostavljanje komunikacije između računara u mreži, skup protokola na kojima se zasniva i ‘mreža nad mrežama’ , Internet. Obuhvata mnoštvo protokola od kojih ću pažnju posvetiti samo najvažnijima.

 

 

 

 

 

Istorijat

U shvatanju TCP/IP-a i njegove uloge na pravi način pomoći će i shvatanje istorije Interneta i koncepta na kome je zasnovan. Počeci sežu u 1962. kada  ARPA (Advanced Research Project Agency) angažuje Pola Barana da realizuje projekat decentralizovane mreže koja bi preživela eventualni sovjetski udar. Naime, sve do tad je postojala mreža koja je zavisila od jednog, centralnog računara sa kojim su ostali povezani. Dakle, on je predstavljao deo mreže čijim bi uništenjem mreža i podaci prestali da postoje. Baran je došao na ideju da umesto tog dotadašnjeg koncepta centralizovane mreže stvori decentralizovanu, u kojoj bi svi računari bili međusobno povezani, svaki sa svakim, ravnopravni, i u tom slučaju rušenjem pojedinih elemenata mreže ona ne bi bila prekinuta, već bi se komunikacija nastavila preko preostalih računara. Ta mreža je bila paketna, što znači da podaci nisu slani u jednom komadu, već izdjeljeni na pakete. To se pre svega koristilo kao prevencija u slučaju mogućeg presretanja podataka, ali i radi ostvarivanja boljeg kvaliteta konekcije, o čemu će biti govora kasnije. Protokol koji se koristio pri prenosu podataka u ovoj mreži bio je NCP (Network Control Protocol). ARPAnet sve više raste, uspostavljaju se mreže između univerziteta, pa dolazi do potrebe za savršenijim protokolom koji bi regulisao komunikaciju između zasebnih mreža i 1973. započinje razvoj TCP/IP-a. Uskoro dolazi i do pojave Etherneta koji omogućava razvoj lokalnih mreža, tkz. LAN mreža ( o tome više u delu Tipovi mreža) i SATNET-a, mreže koja preko satelita povezuje SAD i Evropu.
1983. ARPAnet se deli na dva segmenta: vojnu mrežu MILNET i javni deo ARPAnet. Iste godine se prestaje sa upotrebom NCP protokola i svi povezani u ovu mrežu bivaju obavezni da se prebace na novi set protokola, TCP/IP. Od tada pa nadalje dolazi do neprestanog razvoja mreže u ono sto se danas zove Internet.

Otvoreni sistem

Pre nego što počnemo govoriti o  TCP/IP-u, moramo se upoznati sa pojmom otvoreni sistem. Šta je to? Kako im samo ime kaže, to su sistemi koji se stalno mogu modifikovati. U takve mreže je stalno moguće ubacivati izmene koje se prvo moraju verifikovati. Cilj uvođenja cijelog koncepta otvorenih sistema jeste da smanji razolikost u oblasti mrežnih komunikacija, to jeste otvoreni sistemi teže ka standardizaciji svih segmenata mreže. Svaka izmena koja se implementira i prihvati postaje standard. Time se sprečavaju sukobi u komunikaciji koji mogu da nastanu usled korišćenja opreme i metoda koje drugi računar ne prepoznaje, dakle sprečava se nekompaktibilnost uređaja. Tipičan primer otvorenog sistema u oblasti protokola jeste TCP/IP, koji se stalno može modifikovati putem RFC-ova, ako se neki RFC usvoji kao standard, on postaje i deo TCP/IP-a. Model koji se koristi za standardizaciju sistema naziva se OSI referentni model (Open System Interconnection). Više informacija o OSI modelu možete naći ovde.

TCP/IP je definisan uz pomoć standarda oličenih u vidu tekstova, tkz. RFC-ova (Request For Comment).
Za one koji žele da saznaju više o TCP/IP preporučujem da pročitaju neke od ovih tekstova i upoznaju se sa arhitekturom Interneta. RFC dokumenti se mogu pronaći na strani  http://www.rfc-editor.org/

TCP/IP Stack

Pre nego što se TCP/IP programi pokrenu preko direktne veze, potrebno je instalirati softver TCP/IP stack. Šta je to? TCP/IP stack može da se shvati kao neka vrsta drajvera potrebnog za priključenje mreži koja radi pod ovim skupom protokola. Kao što vam je potreban drajver za, recimo, štampač da bi poslali podatke iz nekog tekst editora na štampanje, potreban vam je drajver da pošaljete podatke svom dial-in programu i primite podatke sa njega. TCP/IP stack za Windows se naziva Winsock. Dakle, to je programski interfejs preko koga se protokol sprovodi.

Unutar TCP/IP-a postoji protok podataka. To znači da postoje niži i viši protokoli koji su poredani po slojevima kroz koje podaci prolaze. Primer osnovne strukture TCP/IP-a možete pogledati ovde.
Postoje četiri sloja TCP/IP-a : mrežni i Internet sloj, transportni i aplikacioni sloj. Ta četiri sloja se mogu uporediti sa slojevima OSI modelom sistema. TCP/IP ne pravi razliku između uređaja i njihovih drajvera, što znači da kombinuje i fizički i sloj podataka OSI sistema u svom mrežnom sloju. Zbog toga može da bude primenjen u svakoj mrežnoj topologiji. Internet sloj odgovara mrežnom sloju OSI modela, obezbjeđuje adresiranje i rutiranje. Transportni slojevi kod oba modela pružaju krajnju komunikaciju hostova u mreži. Sloj aplikacije TCP/IP-a kombinuje slojeve prezentacije, sesije i aplikacije OSI-a.
Protokoli Internet sloja su ARP(Address Resolution Protocol), ICMP(Internet Control Message Protocol), IP(Internet Protocol), IGMP(Internet Group Messaging Protocol).
Transportni sloj čine TCP(Transmission Control Protocol) i UDP(User Datagram Protocol) .
Aplikacioni sloj čine razne Winsock i NetBIOS aplikacije. U njemu se nalaze i HTTP i FTP.

Milan Brajković 122/07

Fusijanović Saša 65/07