TCP/IP

TCP/IP

TCP/IP je skup protokola, koji se još naziva i Internet protokol. Nastao je pod okriljem američke vladine agencije za napredna istraživanja (DARPA), ali je igrom slučaja vremenom postao osnova javne i globalne Internet mreže. Istraživanja su započeta 1970. godine, u saradnji sa nizom vodećih američkih univerziteta.

Slojevi

Kao i OSI model, TCP/IP je zasnovan na prenosu podataka po slojevima (sa tom razlikom da OSI model ima 7 slojeva, a TCP/IP 4 ili 5). Imena slojeva koje TCP/IP podržava su Aplikativni, Trasportni, Internet i Pristupni, pri čemu se u nekim podelama Pristupni sloj deli na Fizički i Datalink sloj.

Sloj5-Aplikacije

Aplikativni sloj TCP/IP-ja odgovara zbiru Aplikativnog, Prezentacionom i sloju Sesije OSI modela. Mrežni protokoli (i odgovarajući programi) na ovom nivou su Telnet, FTP, SNMP, HTTP i SMTP.

Sloj4-Transport

Transportni sloj odgovara sloju 4 OSI modela, sa tom razlikom da nema funkcionalnost OSI sesije. Osnovna namena ovog sloja je obezbedi prenosni servis. Najvažniji protokoli sloja 4 su TCP (Transmission Control Protocol) i UDP (User Datagram Protocol). Oba protokola služe aplikativnom sloju za prenos podataka, a sam izbor zavisi od zahteva za pouzdanošću prenosa:

•TCP je pouzdan, konekcioni protokol koji obezbeđuje proveru grešaka i kontrolu toka podataka preko virtualne veze, koja se uspostavlja i po završetku prenosa raskida. FTP, HTTP i SNMP servisi koriste TCP da bi obezbedili prenos podataka bez grešaka i gubitaka.

•UDP je nepouzdan, prenos bez konekcije, ali sa zato sa manjim opterećenjem mreže. UDP ne obuhvata proveru grešaka pri prenosu, niti ima mehanizme za kontrolu toka podataka. SNMP i multimedijalne aplikacije koriste UDP, SNMP zbog nadzora mreže (što je proces koji ne bi trebalo da preoptereti mrežu), a multimedijalne aplikacije zbog manjeg opterećenja mreže.

Sloj3-Internet

Sloj 3 je odgovoran za usmeravanje (ruting) podataka preko mreže. Omogućava komunikaciju preko mreža istog ili različitog tipa i obavlja prevođenje između različitih adresnih šema. IP (Internet Protocol) i ARP (Address Resoluton Protocol) se nalaze u sloju 3.

Slojevi1i2

Kombnacija prenosa po Datalink i Fizičkom sloju se obavlja u hardveru uz pomoć pristupnih metoda jao što su CSMA/CD (Carrier Sensed Multiple Access with Collision Detection) iz Ethernet protokola. Ethernet funkcioniše na pristupnom nivou mreže, tako što Ethernet elektronika radi na Fizikom sloju, a CSMA/CD MAC (Medium Access Control) metod po Datalink sloju.

Misic Natasa 6/07

Web servisi

Šta su Web servisi?

Oni predstavljaju osnovne gradivne blokove budućih informacionih sistema,a u suštini su aplikacije koje su raspložive na mreži i koje mogu da urade ono što vama u tom trenutku treba. Drugim rečima, to su resursi koji se adresiraju primenom URL-a koji vraća informaciju korisniku koji želi da je koristi. Glavni komunikacioni protokol je SOAP tj. XML preko HTTP-a.

Osnovni pokretač ovih promena je XML, koji kroz svoju jednostavnost omogućuje praktičnu nezavisnost aplikacija i sistema jer je razumljiv i za čoveka i za mašinu.

Npr. posedujete web aplikaciju koja rezerviše karte za prekookeanske letove. Korisnik otkuca svoje “ime” i “adresu”, a vi umesto da posedujete kompletnu bazu stanovnika naše planete, možete pozvati servis koji će da verifikuju unete podatke za dati region, da se ne biste bez potrebe zamarali obradom takvih podataka, pošto se kod nas a i u svetu često unose podaci tipa “Paja Patak” i “Negde daleko b.b.”. Takvi smo mi ljudi. Osim toga, po rezervaciji vaše karte možete pozvati druge servise koji npr. rezervišu taksi ili možda hotel u datom regionu itd.

Gde da nađem servis, koji mi treba?

Web Servisi se objavljuju na jedinstvenoj lokaciji i nude se kao usluge. Kako bi usluga bila kompletna, nudi se i potpuna specifikacija interfejsa, poslovnih zahteva, kvaliteta servisa, pravnih i finansijskih uslova korišćenja itd.

Ukoliko posedujete već napisane aplikacije koje nude stabilna i proverena rešenja, jednostavno možete objaviti aplikaciju kao uslugu korisnicima širom naše planete, zbog te specifičnosti ova tehnologija se brzo raširila.

Koje su prednosti Web servisa u odnosu na “klasične” Web aplikacije?

1. Fleksibilniji su. Klasične Web aplikacije se mogu koristiti samo uz pomoć Web browser-a, pri čemu korisnik nema nikakvog uticaja na to kako će rezultat izgledati na njegovom ekranu, osim ako ne napravi program koji će da iz dobijenog HTML-a “izvlači” interesantne podatke i prikazuje ih na željeni način. Web servise mogu da koriste najrazličitiji programi: počev od drugih Web servisa, preko Web aplikacija, GUI programa ili čak tzv. command-line aplikacija.
2. Štedljiviji su po pitanju opterećenja mreže i resursa servera. Web servis bi primio jedan zahtev sa originalnim tekstom i poslao jedan odgovor sa prevedenim tekstom – nikakav dodatni HTML.
3. Lakši su za razvoj, testiranje i održavanje. Kod Web aplikacije je neophodno odraditi ne samo funkciju programa, već i dizajn i sve to dobro istestirati sa raznim browserima i platformama. Ko je probao da uskladi da Web aplikacija izgleda dobro na različitim browserima zna kakva je to muka (pitajte autora ovog sajta), a kad se napravi neka izmena, proces testiranja ide iz početka. Sa Web servisima svega toga jednostavno nema. Autor servisa brine o funkciji – prikaz je na klijentima.

Mišić Nataša 6/07

IPv6

Šta je IPv6?

IPv6 je kartica za Internet Protocol Version 6. Podrška za Internet protokol verzija 6 (IPv6) za mrežni nivo interneta, je ugrađen u najnovije verzije Microsoft Windows sistema, koje uključuje Widows Vista, Windows Server 2008, Windows Server 2003, Windows XP sa servisnim paketom 1 i 2, kao i Windows CE .NET, Linux sistema.

IPv6 je dizajniran da reši probleme sadašnje verzije Internet protokola (znane kao IPv4), kao što je iscrpljivanje adresnog prostora, sigurnosti, automatske konfiguracije, proširivost. Njenom upotrebom bi se proširile mogućnosti interneta kod novih i uzbudljivih scenarija, kao što su peer-to-peer mreže, mobilne aplikacije itd.

Glavne karakteristike IPv6 protokola

Osnovne funkcije adresiranja- dve glavne funkcje adresiranja su i dalje mrežni interfejs za identifikaciju i rutiranje, s tim da je rutiranje olakšano kroz strukturu adresa na internetu.

Mrežno slojevito adresiranje- IPv6 adrese su dodeljene mrežnim slojevima u TCP/IP mrežama i odvojene od adresa sloja podataka.

Broj IP adresa po uređaju- adrese se i dalje dodeljuju mrežnim interfejsima, regularan host ce imati jednu a ruteri vise od jedne adrese za svaki od fizičkih mreža na kojoj su spojeni.

Privatne i javne adrese- oba tipa postoje u IPv6 ali su definisani i koriste se drugačije.

Dodatna zaglavlja IPv6:

U IPv6 većina dodatnih opcija se nalazi u dodatnim zaglavljima. Veća efikasnost u prenosu paketa, jer se šalju samo potrebna zaglavlja.

IPv6 adresni prostor:

IPv6 adresa je dužine 128 bita

Tipovi IPv6 adresa:

-Unicast – Predstavlja adresu koja se dodeljuje jednom interfejsu.

-Anycast – Predstavlja adresu koja identifikuje više interfejsa koji tipično pripadaju i različitim uređajima. Paket koji je poslat na anycast adresu stići će najbližem i samo jednom interfejsu, koji je vezan za tu adresu. Koji je najbliži interfejs određeno je protokolom rutiranja i metrikom.

-Multicast – Predstavlja adresu koja identifikuje skup interfejsa koji tipično pripadaju različitim uređajima. Paket koji je poslat na multicast adresu biće prosleđen na sve interfejse određene tom adresom.

Opšta forma jednog IPv6 paketa je:

IPv6 protokoli rutiranja:

-Rutiranje u IPv6 se zasniva na istom principu kao i rutiranje u IPv4, na osnovu destinacione adrese i njenog poklapanja sa najdužim prefiksom (longest-prefix match) iz tabele rutiranja.

-Protokoli rutiranja definisani za IPv6 predstavljaju uglavnom iste protokole kao i za IPv4, a specifičnosti se ogledaju u drugačijem tipu adrese i mrežnih prefiksa, koje donosi IPv6.

IPv6 tunelovanje:

-IPv6 saobraćaj se enkapsulira u IPv4 pakete, kako bi bio poslat preko IPv4 infrastrukture.

-Omogućeno je izolovanim IPv6 mrežama da komuniciraju, bez potrebe za izmenom postojeće IPv4 infrastrukture.

Nataša Mišić 6/07

IP adresa

IP adresa je kao telefonski broj svakog računara. Internet protokol (IP) poznaje svakog logičkog domaćina (hosta) po broju, takozvanoj IP adresi. Na bilo kojoj datoj mreži ovaj broj mora biti jedinstven za sve domaćine interfejsa koji komuniciraju kroz tu mrežu. Internet servis provajderi ponekad daju korisnicima interneta ime domaćina pored njihove numeričke IP adrese. Primer IP adrese je 192.168.30.143.

U zavisnosti od internet veze, IP adresa može biti uvek ista pri konekciji (takozvana statička IP adresa), ili različita pri svakoj novoj konekciji (dinamička IP adresa). Kako bi se koristila dinamička IP adresa, mora da postoji server koji pruža adresu. IP adrese se uobičajeno daju kroz servis koji se zove DHCP (Dynamic Host Configuration Protocol).

Setovanje IP Adrese

Svaki kompjuter može proveriti svoju IP Adresu ako otvori u Accessories-u Command Prompt i u njemu ukuca ipconfig i pretisne taster Enter.

U Command Prompt-u možemo proveriti stanje mreže između dva ili više računara i to se može proveriti ukucavanjem ping-a i broja adrese ( primer: 192.168.30.143 ).

Svaka IP adresa se može setovati i manuelnim putem tako što se u Control Panel-u otvori Local Area Connections. Zatim se klikne na taster Properties koji će zatim otvoriti prozor pod nazivom Local Area Connections Proporties. Tu se izabere Internet Protocol (TCP/IP) i klikne se Proporties. U datom prozoru se ukucava IP adresa računara.

Jelena Joković

Nataša Mišić