Struktura IPv6 protokola

Општа форма једног IPv6 пакета је следећа:

Једино потребно заглавље се односи на IPv6 заглавље. Ово је фиксна величина са дужином од 40 бајтова, у поређењу са 20 бајтова помоћног дела IPv4. Следећа продужена заглавља су дефинисана:

• Заглавље Hop-by-Hop опција: Дефинишe специјалне опције које захтевају hop-by-hop процесирање.
• Заглавље рутирања: Обезбеђује проширено рутирање, слично изворишном рутирању у IPv4.
• Заглавље фрагмената: Садржи информације о фрагментацији и поновном склапању.

У случају када се користи више продужених заглавља, IPv6 препоручује да се редослед заглавља појави у следећем редоследу:

1. IPv6 заглавље: Обавезно, мора увек да буде прво.
2. Заглавље Hop-by-Hop опција
3. Заглавље Дестинационих Опција: За опције које ће бити обрађене од стране првог одредишта које се појављује у пољу IPv6 Одредишне Адресе плус накнадних одредишта која су набројана у заглављу рутирања.
4. Заглавље рутирања
5. Заглавље фрагмената
6. Заглавље аутентичности
7. Заглавље енкапсулације сигурности податка
8. Заглавље одредишних опција: За опције које ће бити обрађене само у крајњем одредишту пакета.

TCP/IP

TCP/IP protokol stek je skup protokola razvijen da omogući umreženim računarima da dele resurse putem mreže. Razvijen je od strane agencije DARPA u okviru ARPANET-a ranih 1970.-ih. U periodu od juna 1987. do juna 1998. više od 300 različitih proizvođača imalo je proizvode koji su podržavali TCP/IP protokole, a postojalo je na desetine hiljada mreža, različitih veličina i tipova, koji su ih koristili. Njihov broj se iz dana u dan povećava, što je najbolji primer značaja TCP/IP-a u računarskim telekomunikacijama.

ISTORIJAT TCP/IP

Shvatanju TCP/IP-a i njegove uloge na pravi način doprinosi poznavanje istorije interneta i ideja na kojima je zasnovan. Prvi radovi pojavljuju se početkom 1960-ih godina i uglavnom su vezani za istraživanja na MIT-u (Massachusetts Institute of Technology). ARPA (Advanced Research Project Agency) 1966-te angažuje Robertsa da razvije projekat kompjuterske mreže, koji ubrzo objavljuje prvi plan. („Multiple computer Network and Intercomputer communication“). Iste godine, sastaju se tri tima koja su nezavisno jedan od dugog došli na ideju i razvijala koncept paketne mreže (packet switched network).

• Lenard Klajnrok – MIT
• Pol Baran – RAND
• Donald Dejvis – NPL (Engleska)

Mreža je trebala da bude paketna, u smislu da se podatak ne šalje u jednom delu, već se deli na više manjih celina (paketa). Prednosti su višestruke:

• Mogućnost kretanja paketa između računara različitim putanjama, pogodnost su povećanje brzine prenosa informacije i u slučaju presretanja.
• Konekcija boljeg kvaliteta
• Mogućnost komunikacije putem istog linka naizmeničnim slanjem paketa
• Povezivanjem računara na taj jedan link, bila bi oformljena najjednostavnija mreža.