Нова генерација Интернет Протокола

Главни разлог за прихватање нове верзије протокола је граница коју је стварала адреса састављена од 32 бита у IPv4. Са 32-битном адресом, по правилу би могло да се додели 232 различитих адреса, што је више од 4 милиона могућих адреса. На први поглед рекло би се да је овај број адреса више него довољан да задовољи потребе адресирања Интернета. Ипак, у касним 80-им назирало се да ће да наступи проблем, и овај проблем је почео да се манифестује у касним 90-им. Разлог због којих је неадекватна 32-битна адреса су следећи:

• Двослојна структура IP адреса (мрежни број и број хоста) је згодна ствар, али исто тако и расипно трошење адресног простора. Када се мрежни број једном додели мрежи, сви бројеви хостова на тој мрежи су аутоматски додељени. Адресни простор за ту мрежу може бити ретко коришћен, али док год се гледају корисне IP адресе, ако се користи мрежни број, онда су искоришћене све адресе у тој мрежи.

• Модел IP адресирања генерално захтева да јединствен мрежни број буде додељен свакој IP мрежи било да је она тренутно везана за Интернет или не.

• Број мрежа расте великом брзином. Многе организације се хвале са више LAN-ова, а не само једним LAN системом. Бежичне мреже веома брзо преузимају велику улогу. Сам интернет је много порастао у претходних неколико година.

• Пораст коришћења TCP/IP у новим областима ће резултирати брзим растом захтева за јединственим IP адресама. Примери укључују коришћење TCP/IP-а за међусобно повезивање терминала тачака-за-продају и за кориснике кабловске телевизије.

• Сваком хосту се додељује по једна IP адреса. Флексибилнији распоред ће дозволити више IP адреса по хосту. Ово, наравно, повећава потребу за IP адресама.

Тако да је потреба за певећаним адресним простором захтевала нову верзију IP-a. Такође IP је веома стар протокол, а нови захтеви у пољима конфигурације адреса, флексибилности рутирања и помоћи у саобраћају су дефинисани.

У одговору на ове потребе, Снага за Послове у Интернет Инжењерингу (The Internet Engineering Tast Force, IETF) тражила је понуде за нову генерацију IP-a (IPng) у јулу 1992. Велики број понуда је био примљен да би 1994. испливао финални нацрт за IPng. Главна прекретница је уследила објављивањем RFC

НОВА ГЕНЕРАЦИЈА IP-AГлавни разлог за прихватање нове верзије протокола је граница коју је стварала адреса састављена од 32 бита у IPv4. Са 32-битном адресом, по правилу би могло да се додели 232 различитих адреса, што је више од 4 милиона могућих адреса. На први поглед рекло би се да је овај број адреса више него довољан да задовољи потребе адресирања Интернета. Ипак, у касним 80-им назирало се да ће да наступи проблем, и овај проблем је почео да се манифестује у касним 90-им. Разлог због којих је неадекватна 32-битна адреса су следећи:• Двослојна структура IP адреса (мрежни број и број хоста) је згодна ствар, али исто тако и расипно трошење адресног простора. Када се мрежни број једном додели мрежи, сви бројеви хостова на тој мрежи су аутоматски додељени. Адресни простор за ту мрежу може бити ретко коришћен, али док год се гледају корисне IP адресе, ако се користи мрежни број, онда су искоришћене све адресе у тој мрежи.• Модел IP адресирања генерално захтева да јединствен мрежни број буде додељен свакој IP мрежи било да је она тренутно везана за Интернет или не.• Број мрежа расте великом брзином. Многе организације се хвале са више LAN-ова, а не само једним LAN системом. Бежичне мреже веома брзо преузимају велику улогу. Сам интернет је много порастао у претходних неколико година.• Пораст коришћења TCP/IP у новим областима ће резултирати брзим растом захтева за јединственим IP адресама. Примери укључују коришћење TCP/IP-а за међусобно повезивање терминала тачака-за-продају и за кориснике кабловске телевизије.• Сваком хосту се додељује по једна IP адреса. Флексибилнији распоред ће дозволити више IP адреса по хосту. Ово, наравно, повећава потребу за IP адресама.Тако да је потреба за певећаним адресним простором захтевала нову верзију IP-a. Такође IP је веома стар протокол, а нови захтеви у пољима конфигурације адреса, флексибилности рутирања и помоћи у саобраћају су дефинисани.У одговору на ове потребе, Снага за Послове у Интернет Инжењерингу (The Internet Engineering Tast Force, IETF) тражила је понуде за нову генерацију IP-a (IPng) у јулу 1992. Велики број понуда је био примљен да би 1994. испливао финални нацрт за IPng. Главна прекретница је уследила објављивањем RFC1752, “The Recommendation for the IP Next Generation Protocol”, избаченог у Јануару 1995. RFC 1752 описује захтеве за IPng, даје формат PDU-a и ставља у први план приступ IPng-а према областима адресирања, рутирања и сигурности. Многи други Интернет документи дефинишу детаље протокола, који се сада званично зове IPv6. Ово наравно укључује и крајњу спецификацију IPv6 (RFC 2460), RFC-a који се брине о структури адресирања IPv6 (RFC 2373) и многи други.

IPv6 укључује следећа унапређења у односу на IPv4:

• Проширен адресни простор: IPv6 користи 128-битне адресе уместо 32-битних адреса које је користио IPv4. Ово је повећање адресног простора за 296. Израчунато је да ово омогућава 6 x 10 јединствених адреса по квадратном метру на површини Земље. Чак и ако се адресе невешто додељују, овај адресни простор делује безбедно. 23

• Унапређен механизам опција: Опције IPv6 су смештене у засебна факултативна заглавља која се налазе између IPv6 заглавља и заглавља транспортног слоја. Већина од ових необавезних заглавља не бивају испитана или обрађена од стране рутера на путу пакета. Ово поједностављује и убрзава рутерску обраду IPv6 пакета у односу на IPv4 датаграме. Ово,такође, додатно упрошћава поступак додавања додатних опција.

• Повећана флексибилност адресирања: IPv6 укључује концепт anycast адресе, до које се пакет испоручује само једним путем. Скалабилност multicast рутирања је унапређена тако што је додат опсег поље за multicast адресе.

• Помоћ за додељивања средстава: IPv6 омогућава означавање пакета за спорији проток ако пошиљалац тражи посебан поступак. Ово укључује помоћ за специјални саобраћај као што је real-time video.

Kako rade osnovni Internet protokoli

Internet se može intenzivno koristiti godinama bez znanja o tome kako on u stvari radi. Činjenica je da ovo znanje nije neophodno, osim nekome ko pravi programe za pristup Internetu. Ipak, interesantno je upoznati se s tim, posebno imajući u vidu to da su protokoli na kojima je zasnovan Internet (bar oni višeg nivoa) izuzetno jednostavni. Ponekad ovo znanje može imati i praktičnu primenu. Na primer, možete poslati e-mail i kad vam se mailer „zaglupi”.

Osnovni Internet protokoli su zasnovani na razmeni tekstualnih komandi i odgovora. To znači da su lako dostupni iz bilo kog programa za terminalsku emulaciju preko TCP/IP-a. Za primere u ovom tekstu koristićemo HyperTerminal, pošto dolazi uz svaki Windows (Start -> Programs -> Accessories -> Communications -> HyperTerminal). Programs -> Accessories -> Communications -> HyperTerminal). Accessories -> Communications -> HyperTerminal). Communications -> HyperTerminal). HyperTerminal). Ako ga slučajno nemate, sigurno ga možete instalirati.

HTTP

Najpoznatiji Internet protokol, HyperText Transfer Protocol, koji predstavlja kičmu celokupnog Weba, uobičajeno radi na portu 80.

Kada startujete HyperTerminal, tražiće vam ime i ikonu konekcije i ovde možete upisati bilo šta. Sledeći prozor je već bitan i u njemu morate izabrati opciju TCP/IP u meniju Connect Using. Kao Port Number unesite naravno 80, a kao Host Address, na primer, na primer… www.example.com. Još treba da u prozoru koji se otvara na File -> Properties Properties izaberete Settings pa ASCII Setup i da uključite Send line ends with line feeds i Echo typed characters locally.

Pošto ste sve ovo podesili, otkucajte:
GET / HTTP/1.1
Host: www.example.com
i pritisnite ’enter’ dvaput (pažnja: ne možete ispraviti greške u kucanju, a razmaci su bitni). Ukoliko ste sve tačno ukucali, trebalo bi da vam stigne Web stranica koja se nalazi na adresiwww.example.com! Bilo koji browser ne radi ništa znatno složenije od ovoga. Za nove pokušaje kliknite na Call (dugme sa telefonom, treće sleva). Ukoliko vam zatreba neka druga stranica osim osnovne, nju zahtevate u prvoj liniji, posle znaka ’/’.

Može i obrnuto: posle istih podešavanja HyperTerminala, ostavite ga da osluškuje (Call -> Wait for a Call). Zatim uđite u Wait for a Call). Zatim uđite u Internet Explorer (ne bojte se, ovde ste zaštićeni od virusa) i idite na adresu http://localhost. Sada se prebacite na HyperTerminal i kucajte bilo šta – sav tekst će stizati Exploreru i biće interpretiran kao HTML! Naravno, možete kucati i HTML kodove (probajte na primer<h1>Naslov</h1>). Videćete takođe i zaglavlja koja Explorer inače šalje sajtovima, a HyperTerminal ih je vratio, što naravno pravi Web serveri ne čine. Kraj dokumenta označićete prekidom veze (dugme telefona sa podignutom slušalicom). Na ovaj način može se slati HTML i bilo kome drugom na Internetu – dovoljno je da za adresu unese vaš IP broj (koji lako možete saznati posetom www.whatismyip.com).

SMTP

Simple Mail Transfer Protocol je protokol za slanje elektronske pošte. Server na kojem se nalazi obično ima adresu koja počinje sa „smtp” (smtp.eunet.yu,smtp.verat.net), može mu se pristupiti samo iz lokala, a osluškuje na portu 25.

Za razliku od HTTP-a, SMTP je interaktivan pa rad s njim može podsetiti na rad u DOS-u. Takođe, ukoliko nešto pogrešno otkucate, samo ćete dobiti poruku o grešci i možete nastaviti dalje. Kada se povežete na svoj SMTP server, koristeći isti način kao kod primera www.example.com ali sa imenom servera i portom 25, pošto dobijete njegovu pozdravnu poruku, kucajte:
MAIL FROM: e-mail@posiljaoca.com
RCPT TO: e-mail@primaoca.com
DATA
Tekst poruke
Još teksta
.
Poruku završite tačkom koja stoji usamljena u redu. Prvu poruku možete poslati sami sebi i trebalo bi da stigne. Obratite pažnju na to da adresa pošiljaoca ne mora biti tačna (mada uglavnom mora biti neka moguća adresa). Autoru ovih redova je ovakvo slanje pošte u nekoliko navrata spaslo glavu – kada je neku poruku trebalo hitno poslati, a ovo je bio jedini način.

POP3

Post Office Protocol je, s druge strane, protokol za primanje elektronske pošte. Slično SMTP-u, imena njegovih servera najčešće počinju sa pop3, a obično je na portu 110. Kada se povežete na svoj server, kucajte:
USER korisničko_ime
PASS šifra
LIST
Kao odgovor na svaku od linija trebalo bi da dobijete +OK. Dobićete spisak poruka, pri čemu se prikazuje redni broj svake poruke praćen njenom dužinom u bajtovima. Poruke se preuzimaju komandom RETR praćenom rednim brojem poruke, a brišu se komandom DELE, takođe praćenom rednim brojem.

IRC

A sad, ono što su svi s nestrpljenjem čekali: Internet Relay Chat! Ovaj protokol obično koristi port 6666, 6667 ili sličan (ima tu nečega…). Naši najpopularniji IRC serveri Krstarica i Serbiancafe (irc.krstarica.com,irc.serbiancafe.com) koriste 6667. Kada se povežete na, recimo, Serbiancafe, kucajte:
USER korisničko_ime ime_hosta ime_servera
pravo_ime
NICK nadimak
JOIN #serbiancafe
Pozdraviće vas spisak korisnika, a zatim ćete biti zatrpani i tekstom koji oni kucaju. Poruke šaljete sa PRIVMSG ime_primaoca tekst_poruke , pri čemu ime_primaoca može biti ime kanala, recimo #serbiancafe. Prilikom registracije ne morate dati tačne podatke – USER a b c d bi trebalo da bude dovoljno.

• • •

I to je to. Kao što smo rekli, ovi protokoli su u suštini veoma jednostavni, ali i efikasni. Verovatno je ta jednostavnost jedan od ključnih razloga za njihovu raširenost – lako je napraviti programe koji ih koriste. Sve što jedan program treba da uradi jeste da se poveže s drugim kompjuterom, šalje i prima tekst.

Detaljniji opisi ovih protokola, sa svim komandama koje u ovom tekstu nismo objasnili, nalaze se u dokumentima poznatim kao RFC-ovi(Request for Comments – zahtev za komentarima). Jedna od adresa na kojima se RFC-ovi mogu naći jeste www.faqs.org/rfcs.