Statistika

Na stranici motigo.com se registrujemo I kliknemo na Create da bi kreirali statistiku. Ubacimo sve podatke koji nam se traze I kod koji dobijemo kopiramo u tekstualni vidzet na nasem sajtu koji izgleda ovako:

Kada kliknemo na zelenu ikonicu dobijamo sve statisticke podatke o nasem sajtu kao na slici(sajt nije koriscen zato I nemomao statisticke podatke):

RSS

RSS (skraćeno od Really Simple Syndication) je funcija koja omogućava da sa  jednog mesta čitate aktuelne novosti, bez posećivanja mnogobrojnih web stranica, trošeći vreme na traženje svake vesti posebno. RSS je način da automatski i pravovremeno dobijate sve vesti koje želite na jednom mestu.

Znači, vi koristite internet, jel tako? Sigurno imate neke vaše omiljene sajtove na koje često idete. Možda takvih sajtova ima recimo 10-20 a možda i više. Na te sajtove često idete jer, najverovatnije, oni stalno objavljuju neki novi sadržaj. Na primer to može biti neki sajt koji prati najnovije vesti iz zemlje i sveta, ili bilo šta drugo. Možda pratite neki blog, gde autor redovno objavljuje nove tekstove.

Poenta je dakle da je reč o sajtovima koji se stalno menjaju ili prate neku oblast iz koje često nešto novo objavljuju. I sad, kako vi to radite bez RSS-a? Otvorite jedan sajt, pogledate šta ima novo ako nešto ima, zadržite se neko vreme, onda otvorite drugi sajt, opet isto proverite šta ima, pa treći, pa četvrti, pa peti… . Više vremena izgubite otvarajući sajtove nego čitajući nove tekstova.

Rang mog bloga

Vrednost naseg  sajta na Internetu, mozemo videti preko internet portala: www.mojsajtinfo. Ukoliko niste prijavljeni na nekom od web pretrzivaca, vrednost vaseg sajta bice nula eura.

Сервис за приступ регистру ималаца рачуна

Опис

Сервис враћа податке из регистра рачуна компанија.

О сервису

Постоје два типа сервиса за приступ регистру ималаца рачуна:
- CompanyAccountService
- CompanyAccountXmlService

Методе ова два типа сервиса имају иста имена и исте улазне параметре, а разликују се у типу објекта који враћају.

Meтоде CompanyAccountService-а враћају објекте типа DataSet.
Mетоде CompanyAccountXmlService-а враћају објекте типа string.

Локација сервиса

https://webservices.nbs.rs/CommunicationOfficeService1_0/CompanyAccountService.asmx

https://webservices.nbs.rs/CommunicationOfficeService1_0/CompanyAccountXmlService.asmx

Локација WSDL дефниције сервиса

https://webservices.nbs.rs/CommunicationOfficeService1_0/CompanyAccountService.asmx?WSDL

https://webservices.nbs.rs/CommunicationOfficeService1_0/CompanyAccountXmlService.asmx?WSDL

Методе

GetCompanyAccountCount- Метода враћа укупан број рачуна на основу изабраних критеријума

GetCompanyAccount- Метода за претраживање регистра рачуна компанија. Метода враћа податке о компанији које поседује Народна банка Србије

GetCompanyAccountTop- Метода враћа првих сто рачуна на основу изабраних критеријума. Метода враћа податке о компанији које поседује Народна банка Србије.

GetCompanyAccountUpdatedCount- Метода враћа укупан број ажурираних рачуна за изабрани период

GetCompanyAccountUpdated-Метода враћа ажуриране рачуне компанија за изабрани период. Метода враћа податке о компанији које поседује Народна банка Србије.

GetCompanyAccountByNationalIdentificationNumber-Метода за претраживање регистра рачуна на основу јединственог матичног броја компаније. Метода враћа податке о компанији које поседује Народна банка Србије.

GetCompanyAccountOriginByNationalIdNumber-Метода за претраживање регистра рачуна компанија на основу јединственог матичног броја компаније. Метода враћа податке о компанији који су добијени од надлежне пословне банке.

GetCompanyAccountStatus-Метода враћа шифарник статуса рачуна компанија.–

GetCompanyAccountType- Метода враћа шифарник типова рачуна компанија.

Све ово можете погледати на:

http://webservices.nbs.rs/CommunicationOfficeSiteDoc/SerCyrl/default.html

TELNET

Telnet je mrežni protokol unutar grupe internet protokola. Namena ovog protokola je uspostavljanje dvosmernog osmobitnog komunikacionog kanala između dva umrežena računara. Najčešće se koristi da osigura korisniku jednog računara sesiju za korišćenje komandne linije na drugom računaru. Sam naziv protokola potiče od engleskih reči „telefonska mreža“ (engl. Telephone Network). Telnet je razvijen još u ranim 1970. godinama i predstavlja jedan od najstarijih protokola sloja aplikacije. Uobičajeno je da se naziv „telnet“ pored protokola, još odnosi i na telnet klijente (programe) koji omogućavaju korišćenje ovog protokola, a isto tako i na servis koji omogućava ovaj protokol koristeći se klijentom. Stoga je poznat i izraz „telnetovati se“ na drugi računar, što označava povezivanje na drugi računar koristeći ovaj protokol. Pri uspostavljanju klijent/server telnet sesije između dva računara, ili najčešće između računara i nekog od mrežnih uređaja kom je potrebno pristupiti radi podešavanja parametara, telnet protokol uspostavlja komunikacioni kanal VTY (engl. Virtual TeletYpe). Iako telnet protokol podržava autentikaciju pri uspostavljanju kanala, podaci koje razmenjuju korisnici nisu zaštićeni (enkripcija). Što bi značilo da pri presretanju podataka oni mogu biti lako protumačeni. U cilju uspostavljanja sigurnosti komunikacije razvijen je protokol (SSH) (engl. Secure Shell) kao naslednik telnet protokola. Telnet klijenti Programi obično dostupni na svim verzijama juniksa i Linuksa, kao i na Majkrosoft vindouzu. Klijenti koji podržavaju uspostavljanje telnet sesije, podržavaju i sesije uz pomoć (SSH) protokola.

• PuTTY

• Nexus Terminal

• Minicom

• TeraTerm

• HyperTerminal ide uz Majkrosoft Windows OS .

Prvi uslov za korišćenje Internet-a je da se dobije nalog tj. korisničko ime i lozinku na nekom od servera mreže. Postoji više načina kako se do tog naloga može pristupiti: najjednostavniji je upotreba terminala koji je direktno (kablom) povezan na serverski računar. Dugo je ovo bilo jedino rešenje, jer su personalni računari i radne stanice bili malobrojni. Sledeći korak je pristup preko modema, takođe terminalski. Sve ostaje isto, osim što se između terminala i računara pojavljuju modemi i telefoni. Kako većina ima personalne računare, koristi se emulacija terminala – imitira klasični terminal. To „imitiranje“ se svodi na nekoliko najpopularnijih tipova terminala: ANSI, VT100, VT200, 3270…Mnogobrojni tipovi terminala su nasleđe iz vremena kada je svaki proizvođač pravio svoj, drugačiji tip. Pristup udaljenom serveru preko mreže je sledeći korak u razvoju mreža.Tada između računara postoji stalna veza, pa korisnik može da sa jednog računara odgovarajućim programom pristupi drugom serveru u mreži. Na Internetu se za to koristi program telnet, kome jedino treba saopštiti mrežnu adresu računara kome se pristupa. Na primer: Telnet orao.etf.bg.ac.yu. Ako se polazni računar nalazi u istom području gde je i odredišni, dovoljno je kao adresu navesti samo ime računara. Na primer, ako gornju komandu zadajemo sa računara galeb.etf.bg.ac.yu, dovoljno bi bilo otkucati telnet orao. Kada se polazna i dolazna adresa razlikuju samo u delu adrese, obično je dovoljno otkucati samo taj deo adrese koji je različit. U svakom slučaju, uvek je najsigurnije ako se navede kompletna adresa. Simboličke ili slovne adrese se automatski konvertuju u numeričke, koje dalje služe za pristup. U nekim situacijama se može desiti da simboličke adrese ne rade, pa se koriste direktno numeričke adrese: telnet 147.91.8.33. Pri uspostavljanju veze računari preuzimaju informacije o tome kakav terminal se koristi. Sledeći korak je prijavljivanje pomoću korisničkog imena i lozinke. Posle prijavljivanja nastavlja se rad na udaljenom računaru kao na lokalnom, osim što se sve komande koje se ukucaju izvršavaju na udaljenom serveru. Pomoću telnet-a se može više puta za redom logovati sa servera na server. Pri tome se na svakome od njih mora imati korisničko ime i lozinka, osim ako se kreće sa PC-a, na kome se direktno pokreće program telnet. Lepa osobina programa telnet za PC je mogućnost istovremenog rada sa većim brojem sesija – iz sesije u sesiju prebacivanje se vrši pomoću tastera Alt i odgovarajućeg funkcijskog tastera. Druga prednost u odnosu na klasične terminale je znatno veća brzina pri radu preko mreže nego preko terminalskih linija. Zato se PC računari sa mrežnim karticama uglavnom koriste umesto klasičnih terminala.

ADRESE I PORTOVI

Ako jedan računar ima više mrežnih priključaka, on ima isto toliko različitih mrežnih adresa. Ipak, ovo nije dovoljno da bi mreži moglo da pristupa više korisnika istovremeno, pa se za svaki mrežni priključak vezuje 216 TCP portova, što su dodatne podadrese kroz koje ide sva komunikacija. Svakom sevisu koji je raspoloživ odgovara neki fiksan i poznat broj porta, recimo 21 za telnet, 23 za ftp, 25 za e-mail, 80 za Web itd. Kada serveru pristupimo na poznatom broju porta, veza se uspostavlja i odvija na nekom od preostalih nefiksnih portova. Program telnet pruža mogućnost pristupa proizvoljnom portu na udaljenom računaru, ako na istom postoji odgovarajući server. Ovo nema neku važnu praktičnu primenu, osim za administratore u fazi testiranja softvera i za specifične usluge koje su raspoložive na nekim posebnim brojevima portova. Na primer: telnet orao 23 je ekvivalent klasičnoj naredbi telnet bez posebnog broja porta. KOMANDNI MOD TELNET-A Program telnet ima dva osnovna moda rada: on-line i komandni. U osnovnom obliku radi se na udaljenom računaru, tako što se svaki znak na tastaturi prosleđuje serveru na mreži na koju se korisnik uloguje. Osim ovoga, postoji mogućnost zadavanja komandi i samom programu telnet, tako što se prvo pređe u njegov komandni mod kucanjem odgovarajućeg ESC znaka, što je (ako se drugačije ne naglasi) istovremeni pritisak na taster Ctrl i]. Dobija se prompt telnet>. Raspoložive su komande open adresa-čvora za povezivanje sa udaljenim čvorom, close za prekid veze i quit za napuštanje programa telnet. Tu je i komanda? P omoću koje dobijamo spisak svih komandi. Naredbe display i status ispisuju tekuće parametre, koji se mogu podesiti naredbom set (set? na raspoložive opcije). Po svakom otkucanom znaku na tastaturi, informacija o tome putuje do servera i natrag do računara da bi se znak ispisao. Kada je veza vrlo spora, poželjno je da se ne čeka na svako slovo, već da se otkuca cela linija lokalno pa onda pošalje pritiskom na Enter. Prelazak iz jednog u drugi mod postiže se komandom mode. Pre toga, naravno, treba ići u komandni mod, pritiskom na Ctrl -], a zatim se vratiti u normalan rad pritiskom na Enter bez unošenja komande. Dok smo u komandnom modu, možemo da zadamo komandu koja se izvršava na lokalnom računaru: telnet>! komanda. Po potrebi se može otkucati samo !, čime se dobija komandni prompt lokalnog računara gde možemo normalno da radimo, a kucanjem naredbe za kraj rada, npr. exit, vraćamo se na udaljeni računar gde smo ulogovani pomoću telnet-a. Važno je napomenuti da je telnet interaktivni servis, pa se ne može pozivati iz komandnih procedura (npr. shell script na Unix-u), niti se može izvršavati kao proces u pozadini (background).

Moja IP adresa

IP(internet protokol) je protokol trećeg sloja OSI referentnog modela. Sadrži informacije o adresiranju, čime se postiže da svaki mrežni uređaj(računar, server, radna stanica, interfejs ruter) koji je povezan u mrežu ima jedinstvenu adresu i može lako indetifikovati u celoj mreži, a isto tako sadrži kontrolne informacije koje omogućavaju paketima da budu prosleđeni na osnovu poznatih IP adresa.Ovaj protokol je dokumentovan u RFC 791 i predstavlja sa TCP protokolom jezgro internet protokola, TCP/IP stek protokola(Transmission Control Protocol/Internet Protocol).

Svakom uređaju povezanom na internet je javno dodeljen jedinstven broj poznat kao adresa internet protokola (IP). Svi računari na intrernetu kominiciraju međusobno ovim protokolom. IP je skraćenica od eng. Internet Protocol, srpski naziv za ovo je IP adresa. IP adresa je uvek istog formata i kreće se u rasponu od 11.0.0.0 do 255.255.255.255
IP adresa se sastoji od dela koji prestavlja mrežu i dela koji predstavlja sam računar. Koji delovi IP adrese čine mrežu, a koji lokalni računar zavisi od klasa IP adrese dodeljene  mreži na kojoj je računar.

Internet protokol (IP) poznaje svakog logičkog domaćina (hosta) po broju, takozvanoj IP adresi. Na bilo kojoj datoj mreži ovaj broj mora biti jedinstven za sve domaćine interfejsa koji komuniciraju kroz tu mrežu. Internet servis provajderi ponekad daju korisnicima interneta ime domaćina pored njihove numeričke IP adrese.

IP adrese korisnika koji surfuju po WorldWideWeb-u se koriste da omoguće komunikaciju sa serverom nekog veb sajta. Takođe, one se nalaze u zaglavljima elektronske pošte. U stvari, za sve programe koji koriste TCP/IP protokol, IP adresa korisnika i IP adresa odredišta su neophodni kako bi se uspostavila komunikacija i poslali podaci.

U zavisnosti od internet veze, IP adresa može biti uvek ista pri konekciji (takozvana statička IP adresa), ili različita pri svakoj novoj konekciji (dinamička IP adresa). Kako bi se koristila dinamička IP adresa, mora da postoji server koji pruža adresu. IP adrese se uobičajeno daju kroz servis koji se zove DHCP (-{Dynamic Host Configuration Protocol)

Statička IP adresa

Postoje serveri koji imaju svoje stalne (statičke) ip adrese radi lakšeg snalaženja na internetu. To su serveri koji opslužuju korisnike (klijente) pri njihovim zahtevima. Ove adrese se retko menjaju i one ostaju statične da bi udaljeni serveri mogli lako da ih pronađu ukoliko se recimo vrši razmena e-mail poruka sa jedne tačke (jednog internet posrednika) i druge tačke (tj drugog internet posrednika).

Dinamička IP adresa

Običnim korisnicima koji pristupaju internet posredniku putem dial-up konekcije, koristeći PPP protokol, nije potrebna stalna IP adresa jer oni sve svoje servise traže od internet posrednika. Njima se dodeljuje dinamička IP adresa koje može biti bilo koja u rasponu koji odredi internet posrednik.

Postoje vise nacina za otkrivanje IP adrese racunara i ovde cemo detaljno opisati neke od njih.

1. Prvi nacin kako da saznamo nasu IP adresu je tako sto odemo na ControlPanel/Network Connections. Zatim pokrenemoLocal Area Connection i izaberemo karticu Support kao na sledecoj slici:
2. Drugi nacin odredjivanja je pomocu naredbe ping. Ping je naredba koja deluje tako da šalje paket podataka na određenu adresu i čeka odgovor da li je određena internetska adresa dostupna,ako je kao odgovor dobija se njena IP adresa.Ping je pored brzine najvažniji faktor za internet konekciju. Što je manji to je bolji. Računa se u ms (milisekundama) i on predstavlja vreme koje vam je potrebno da pošaljete neki podatak, dođe do servera, server odreaguje i vrati taj podatak (primanje podatka). Primena naredbe na adresi www.google.com je prikazano na sledecoj slici: Kliknemo na Start/Run ukucamo cmd kada nam se otvori kucamo ping www.google.com i Enter.
3. Trecu nacin nalazenja IP adrese je da odemo na neki od sajtova koji su namenjeni tome, jedan takav je http://whatismyipaddress.com kao sto se vidi na sledecoj slici:

IMAP

Internet Message Access Protocol (IMAP) je mail protokol koji se koristi za pristup e-mailu na udaljenom web serveru od strane lokalnog klijenta. IMAP i POP3 su dva najčešće korištena Internet mail protokola za primanje e-mail poruka. Oba protokola su podržana od strane svih novijih e-mail klijent softvera i web servera.

Glavne razike izmedju IMAP i POP3:
POP3 protokol podrazumijeva da je samo jedan klijent povezan sa mailboxom. Nasuprot tome, IMAP protokol dozvoljava simultano povezivanje više klijenata. IMAP je preporučljiv u situacijama gde je mailbox upravljan i održavan od strane više korisnika. (1)

IMAP takođe zahteva login informacije: ime IMAP servera (mailcluster.loopia.se), korisničko ime (Vaša e-mail adressa) i lozinku (2)

Literatura:

(1) http://www.global.ba/index.php?mod=faq#faq_5_7

(2) Informacije_o_POP3_i_IMAP_protokolu

SMTP

SMTP (енгл. Simple Mail Transfer Protocol ) predstavlja osnovni protokol sloja aplikacija za elektronsku poštu, koji koristi uslugu pouzdanog transfera podataka protokola TCP. Kao i većina drugih protokola aplikacijskog sloja ima klijentsku i serversku stranu (koja se izvršava na serveru za elektronsku poštu onoga koji šalje i druga strana koja se izvršava na serveru). Protokol SMTP je definisan dokumentom RFC 2821. Iako originalni dokumetn SMTP RFC datira iz 1982. sam protokol se pojavio znatno ranije i znatno je stariji od HTTP protokola.

Opšte je prisutan na Internetu, budući da poseduje izuzetne osobine, iako mnogi smatraju da ima i arhaičnosti. SMTP ograničava tela svih poruka na sedmobitni ASCII, što razvojem multimedijalnih sadržaja dovodi do problema, budući da binarni mutimedijalni podaci moraju da se kodiraju u ASCII, da bi se preneli protokolom SMTP, posle čega se poruka ponovo dekodira.

Klijentska strana na portu 25 uspostavlja TCP konekciju sa serverskom stranom, ukoliko ne je ne uspostavi, pokušava ponovo. Nakon uspostavljanja konekcije prelazi se na proces sinhronizacije aplikacijskog sloja, tokom koje SMTP klijent navodi adresu pošiljaoca, posle čega počinje slanje poruke, oslanjajući se na uslugu pouzdanog transfera podataka protokola TCP .

Ukoliko ima još poruka postupak se ponavlja, ukoliko nema, prekida se konekcija.