Koliko vredi moj sajt

Cena sajta zavisi od puno činilaca i to:

• od onoga ko sajt radi (poznanik, amater, firma, …)
• od tehnologija koje se koriste (html i open source softver kao najjeftiniji, sajtovi sa vrednim bazama i licenciranim softverom np. Oracle, .Net i sl., najskuplji)
• od broja i vrsta profesija zaposlenih koji sajt rade (jedan do dva čoveka: programer-dizajner, više ljudi: marketnig konsultant, analitičar poslovnih funkcija, projektanti i programeri, dizajner, prevodioci, lektori, …)
• od broja i složenosti razvijenih poslovnih funkcija
• od složenosti ciljeva i očekivanih poslovnih rezultata sajta

Cena sajta raste kao idete od prve do poslednje tačke, kao što raste i složenost posla i potrebna različita znanja ljudi koji na projektu rade.

Zabluda je ako mislite da su skupi projekti samo veliki projekti, sa puno razvijanih funkcija i tehničkih funkcionalnosti. I jednostavne funkcije kao što je Informativna funkcija mogu biti visoke cene ako je znanje potrebno da se postigne poslovni cilj retko i veliko.

Besplatni online servisi za procenu vrednosti web sajta:

1. http://websitevalued.com/
2. http://www.valuemyweb.com/
3. http://www.websitevaluecalculator.com/
4. http://www.urlworth.com/
5. http://www.welcomia.com/
6. http://stimator.com/
7. http://www.sitevaluecalculator.com/
8. http://www.dnscoop.com/
9. http://www.cwire.org/website-value-calculator/
10. http://u2ws.com/
11. http://ninjawebsiteappraiser.com/
12. http://www.glurk.com

 

Bezbednost na internetu

Šta su sertifikati

Kvalifikovani elektronski sertifikat (KES) sadrži:

• podatke o korisniku sertifikata (ime i prezime, e-mail adresa)
• javni kriptografski ključ (koji je par privatnom kriptografskom ključu     koji se koristi za kreiranje kvalifikovanog elektronskog potpisa),
• podatke o izdavaocu sertifikata (sertifikaciono telo)

• kvalifikovano elektronsko potpisivanje e-dokumenata ili e-mail-ova i
• autentifikaciju korisnika

Kvalifikovani elektronski potpis:

• ima isto pravno dejstvo kao i svojeručni potpis i pečat
• njime se garantuje identitet potpisnika, integritet elektronskog     dokumenta i onemogućava se naknadno poricanje odgovornosti za     njegov sadržaj
• to nije skenirani svojeručni potpis

Najznačajnija polja primene elektronskog potpisa su:

• elektronska uprava (e-Government)
• elektronsko bankarstvo (e-Banking)
• elektronska trgovina (e-Commerce)

Elektronski potpis

Tri osnovne vrste elektronskih potpisa:

- Skenirani rucni potpis (nema pravnu snagu);

- Digitalni potpis

- Biometrijski potpis

● Digitalni (elektronski potpis) predstavlja tehnologiju čijom se primenom u sistemima elektronskog poslovanja omogućava provera autentičnosti potpisnika, date poruke ili dokumenta;

● Tehnologija koja zamenjuje svojerucni potpis i pecat za dokumenta u elektronskoj formi;

● To je niz znakova, dobijen primenom asimetricne kriptografije;

● Otklanja se glavna prepreka za komunikaciju bez papira;

● Kljucna pretpostavka za razvoj e-uprave;

 

Web servisi

World Wide Web je najpristupačniji i najzastupljeniji Internet servis. Nastao je na osnovu idejnog projekta koji je napravio Tim Berners-Lee iz CERN-a, laboratorije za atomsku fiziku u Švajcarskoj. Tema projekta bila je sistem za hipertekst, odnosno metoda pronalaženja dokumenata na Internetu pomoću hiperveza (eng. hyperlink) koje upućuju na mesta gde se dokumenti nalaze.

Princip povezivanja dokumenata na Web-u putem hiperveza

Hiperveze se u HTML dokumentima realizuju putem označavanja dela dokumenta sa navođenjem ciljnog resursa. Ove veze mogu upućivati na određeni deo dokumenta u kome se nalaze, na neki drugi dokument na istom sajtu ili na dokument koji se nalazi bilo gde na Web-u (Internetu). Osim HTML dokumenata, hiperveze mogu upućivati i na ostale tipove dokumenata (slika, fajl…) dostupne na Web-u kao i na resurse ostalih servisa (e-mail, htp…). Ukoliko hiperveza upućuje na nepostojeći dokument/resurs takva hiperveza se naziva prekinutom (eng. broken link). Ovo povezivanje dokumenata predstavlja izuzetnu pogodnost za autore dokumenata jer mogu veoma lako da referenciraju druge dokumente. Danas postoje i sistemi koji sadrže baze podataka sa terminima i pridruženim referencama i  koji automatski terminima u dokumentu pridružuju odgovarajuću hipervezu.

Noseće komponente Web servisa 

Web servis  svoju popularnost u velikoj meri duguje svom modularnom i otvorenom dizajnu. Modularnost ovog servisa se ogleda u razdvajanju jedne relativno kompleksne arhitekture na jednostavnije komponente. Osnovne komponente  Web-a su:

1. protokol kojim se servis distribuira (HTTP)

2. format dokumenata kojima se sadržaj servisa distribuira (HTML)

3. server (Web server ili HTTP server)

4. klijent (Web čitač)

5. adresa dokumenta/resursa (URI/URL)

Princip rada Web servisa

Agencija za privredne registre 

http://www.apr.gov.rs/ 

Pretraga privrednih društava

Pretraga dužnika u prinudnoj naplati

http://www.nbs.rs

Pretraga jedinstvenog registra računa

Selena Trajković 61/07

Milica Mladenović 60/07

UDP (User Datagram Protocol)

UDP (User Datagram Protocol) je protokol koji se nalazi u delu transportnog  OSI modela, pa je uz TCP jedan od temeljnih Internet protokola. UDP omogućuje slanje kratkih poruka (datagram) između aplikacija na umreženim računarima. U odnosu na mrežni nivo OSI modela UDP dodaje samo funkcije multipleksiranja i proveravanja greške prilikom prenošenja podataka, a nema mogućnost provere primljene poruke jer ne čuva informaciju o stanju veze (tj. radi na principu pošalji i zaboravi). Zbog toga se koristi kada je važnija brzina i efikasnost od pouzdanosti, npr. za prenos govora u realnom vremenu (VoIP telefonija), a takođe i kada je potrebno slanje iste poruke na više odredišta (multicast).

 UDP pruža nezagarantovani prenos podataka u transportnom sloju TCP/IP-a. To znači da nema kontrole prijema podataka i grešaka kao kod TCP. UDP zato pravi mnogo manji mrežni sobraćaj od TCP-a i  puno je brži od njega. Nema sesije tipa Three-Way-Handshake, podaci se šalju na slepo. UDP pruža servise poput multicast i broadcast sistema, gde se poruke šalju na više računara u mreži, a koji TCP ne podržava. UDP poseduje jedino osnovni mehanizam kontrolne sume ili check sum, koji služi za proveru integriteta primljenog paketa, tj. da utvrdi da li je paket pretrpeo neka oštećenja u toku prenosa.

Prikaz UDP paketa u Flashu

Kada izvorišni računar želi da uspostavi vezu sa drugim računarom uz pomoć UDP protokola, on ne mora ostvarivati sesiju kao kod TCP protokola. Aplikacija izvorišnog hosta koja šalje podatak zna broj porta aplikacije na drugom računaru (to su rezervisani portovi na koji aplikacije, svaka na svom primaju i uvek su isti za razliku od portova sa kojih se šalje) i šalje paket na njega. Ukoliko izvorišna aplikacija zahteva poruke o potvrdi, u zaglavlju UDP paketa smešta svoj broj porta.

Ukoliko specifirani broj porta nije dostupan, nazad se vraća ICMP poruka o grešci.
Iako UDP ne koristi kontrolu poput TCP, ipak postoji metoda kojom se može kontolisati mrežni saobraćaj putem UDP-a. Za to služi aplikacija SNMP (Simple Network Managment Protocol).
SNMP je protokol koji adiministratoru mreže omogućava da otkrije problem pre nego što ga uoče korisnici mreže. SNMP sistemi mogu da otkriju otkazivanje interfejsa rutera i automatski traže rešenje za taj problem. SNMP je, dakle, tu radi nadgledanja i kontrolisanja mreže. SNMP se najčešće koristi na TCP/IP mrežama, ali se može koristiti i na drugim, poput IPX i AppleTalk mreža. SNMP se sastoji od menadžment sistema koji izrađuju upite i SNMP agenata koji se nalaze na hostu. U slučaju da administrator pomoću SNMP menadžment sistema šalje upit hostu na mreži, SNMP agent koji se nalazi na hostu i osluškuje port 161 odgovara mu podacima koje je na hostu sakupio. Za ispravnu implementaciju SNMP-a moraju se ispuniti dva uslova:

-mrežni saobraćaj koji pravi mrežni menadžment ne sme uticati na ukupni mrežni saobraćaj
-monitor agenti na hostu koji su, dakle, stalno aktivni i neprestano prikupljaju informacije o trenutnom stanju, ne smeju da prouzrokuju dodatno angažovanje procesora.

Moja IP adresa

Do ove adrese vas neće odvesti nijedan GPS uređaj, od koga ste najverovatnije postali zavisni. Naime, IP (čita se “aj pi”) adresa je numerička oznaka dodeljena svim uređajima povezanim na kompjutersku mrežu. IP je skraćenica od Internet Protocol, a ovaj protokol omogućava komunikaciju među čvorovima (nodes - svaki uređaj koji je povezan na kompjutersku mrežu). Svrha postojanja IP adrese je dvostruka: identifikacija uređaja na mreži i njegovo adresiranje (služi da bismo znali gde se povezani uređaj nalazi). 

Postoje dve verzije IP adresa: još uvek aktuelna IP verzija 4 (IPv4) i novija IP verzija 6 (IPv6).  Kada kažemo IP adresa, mislimo na IPv4, koja je dugačka 32 bita (ili 4 bajta), i izgleda otprilike ovako: 192.168.1.73, u decimalnom, ljudski čitljivom, zapisu.

Svaki uređaj (na primer ruter) povezan na Internet ima spoljašnju IP adresu koju mu je dodelio Internet Provajder (ISP – Internet Service Provider), a svaki računar povezan na ruter ima internu IP adresu.

Za nas je bitnija interna IP adresa računara, koja nam služi da, na primer, pristupimo nekoj datoteci ili fascikli na našem računaru sa drugog računara koji je povezan na istu kompjutersku mrežu.

Kako pronaći svoju IP adresu?

Da bismo pronašli IP adresu našeg računara treba pokrenuti Command Prompt i otkucati komandu ipconfig

Ping

Alat Ping je namenjen proveri mrežne dostupnosti udaljenog hosta. Funkcioniše tako što se ka udaljenom hostu šalje određeni broj mrežnih paketa na koje je udaljeni host dužan da odgovori, ako ih čuje. U situaciji kada nema odgovora od hosta, pretpostavlja se da udaljeni host ili nije Online ili je problem u mrežnoj infrastrukturi na putanji do udaljenog hosta. Na taj način proveravamo i stanje fizičke mreže i samog udaljenog hosta. Alat se pokreće kroz Command Prompt unosom komande ping sa dodatkom IP adrese ili host imena.

U datom primeru možemo videti da je zadnji pokušaj rezultirao time out-om tj.destinacioni računar nije odgovorio na naš zahtev (100% paketa je izgubljeno), problem je verovatno u lošoj konfiguraciji računarske mreže.Prva dva pokušaja su bila uspešna.

Kako samostalno setovati IP adresu?

Prvi korak je ulazak u Network Connections, nakon toga pronaći aktivnu vezu i kliknuti na taster Properties.

Izabrati internet protocol (TCP/IP) i opet kliknuti Properties.

Sada možemo da ručno konfigurišemo IP adresu, kao i još neke parametre konekcije.

TCP/IP

Mrežne tehnologije kakve su  Ethernet, Token Ring i FDDI (Fiber Distributed Data Interface) obezbedjuju funkcije do nivoa-veze (data link layer). Drugim rečima, to znači da ove tehnologije obezbedjuju samo pouzdanu vezu izmedju jednog i drugog čvora u istoj mreži, ali ne i funkcije koje se odnose na prenos podataka iz jedne mreže ka drugoj ili jednog mrežnog segmenta ka drugom. Da bi se podaci prenosili kroz mreže potrebno je koristiti adresne šeme (tehnike) koje  će biti razumljive (interpretirane) za  bridge,  gateway i rutere. Medjusobno povezivanje mreža se naziva umrežavanje (internetworking ili internet). Svaki deo internet-a naziva se sub-mreža (subnet). TCP/IP (Transmission Control Protocol and Internet Protocol) predstavlja par protokola koji omogućava (obezbedjuje) da jedan deo  subnet-a komunicira sa drugim. Napomenimo da protokol predstavlja skup pravila za korektnu razmenu podataka izmedju dva uredjaja (računara). U konkretnom slučaju, IP deo odgovara mrežnom-nivou (network-layer) OSI modela dok TCP deo transportnom-nivou (transport-layer). Rad ovih ovih protokola transparentan je fizičkom-nivou i nivou-veze pa se zbog toga par TCP/IP može koristiti za rad Etherneta, FDDI ili  Token Ring-a. Na slici 10.1. ilustrovana je ova situacija. Adresa na nivou-veze odgovara fizičkoj adresi  čvora kakva je MAC adresa (kod Ethernet ili Token Ring) ili telefonskog broja (kod modemske veze). IP adresa dodeljuje se svakom čvoru internet-a i koristi se da identifikuje lokaciju mreže i bilo kojih subnet-a.

Svetska mreža  Internet koristi TCP/IP kao standard za prenos podataka. Svakom  čvoru na Internetu dodeljena je jedinstvena mrežna adresa koja se naziva  IP adresa. Naglasimo da svaka organizacija može da ima svoje internete, ali ako se ovi interneti spoje na Internet tada je potrebno da se njihove adrese slože sa formatom kod Internet adresiranja. ISO je usvojio TCP/IP kao bazu za standarde koji se odnose na mrežne i transportne nivoe kod OSI modela. Ovaj standard je poznat kao ISO-IP. Tipične aplikacije koje koriste TCP/IP komunikacije su  remote-login i  file-transfer. Standardni programi koji se koriste za  fajl-transfer i  log-in preko TCP komunikacije su  ftp-program za transfer fajlova,  telnet-omogućava remote log-in na drugi računar, ping-program odredjuje da li se čvor odaziva na TCP/IP komunikacije, i dr.

TCP/IP gateway i host

TCP/IP hostovi su  čvorovi koji preko mreže medjusobno komuniciraju koristeći TCP/IP komunikacije.  TCP/IP gateway čvor povezuje jedan tip mreže sa drugim. On sadrži hardver koje ostvaruje fizičku vezu izmedju različitih mreža, kao i hardver i softver za konverziju okvira iz jednog formata u drugi. Obično on konvertuje Token Ring MAC nivo u ekvivalentni Ethernet MAC nivo, i obratno.  Sa druge strane, koristeći vezu tipa tačka-ka-tački (point-to-point) ruter povezuje dve mreže istog tipa.  Glavna operativna razlika izmedju gateway, rutera i bridge-a je ta da kod Token Ring i Ethernet mreža, bridge koristi 48-bitnu MAC adresu za rutiranje poruka, dok gateway i ruter koriste IP mrežnu adresu. Po analogiji sa javnom telefonskom mrežom, MAC adresa ekvivalentna je slučajno dodeljenom telefonskom broju, dok IP adresa sadrži informaciju o logičkoj lokaciji telefona kao što su zemlja, kôd oblasti, i dr.  Na slici 10.2. prikazan je način na koji gateway usmerava (rutira) informaciju. Gateway čita okvir sa računara povezan na mreži A. Nakon toga čita IP adresu koja je sastavni deo okvira i donosi odluku da li okvir da usmeri na izlazu mreže A prema mreži B. Ako on to odluči tada prilagodi okvir formatu mreži B i predaje ga.

 

Funkcije IP protokola

Glavne funkcije IP protokola su: 1.  Rutiranje IP okvira podataka – okviri su tipa (nazivaju se)  internet datagram. Program koji se odnosi na IP protokol, a izvršava se na svakom čvoru, zna lokaciju gateway-a u mreži. Gateway mora biti u stanju da locira mrežu kojoj želimo da pristupimo. Podaci nakon toga polaze od čvora ka gateway-u preko interneta.  2.  Fragmentacija podataka – na manje jedinice ako je njihov obim veći od 64 kB. 3.  Raportiranje grešaka – kada se datagram rutira ili se reasemblira može da se javi greška. Ako se javi greška tada čvor detektuje grešku i obaveštava povratno izvorni čvor. Datagrami se izbacuju iz mreže ako oni putuju kroz mrezu duže u odnosu na specificirano vreme. Kao zaključak, poruka o grešci vraća se izvornom čvoru sa ciljem da ga obavesti da internet rutiranje ne može da nadje put za datagram, ili da odredišni čvor, ili mreža, ne postoji.

 

Selena Trajković

Milica Mitić