H.263 Video Kodek

H.263 je video kodek standard originalno dizajniran kao prosti kompresovani format koji u osnovi služi za videokonferencije.On je prvenstveno bio razvijen od strane ITU-T Video Coding Experts Group (VCEG) a sa krajem ovog projekta 1996 godine kao jedan od članova H 26x porodice za video kodiranje postaje standard u domenu ITU-T.

H.263 može se naći u mnogim aplikacijama na internetu kao što su : mnogi flešovani video sadržaji ( koji se mogu naći na stranicama YouTube, Google Video, My Space..) se kodiraju u ovom formatu, dok većina sajtova danas koriste VP6 kodiranje, koji je podržan u Fleš 8-ci.Originalana verzija RealVideo kodeka bila je zasnovana na H.263 standardu sve do pojave i objavljivanje RealVideo 8-ce.

Ovi kodeci takođe se upotrebaljavaju u H.323 ( RTP/IP koji je baziran za videokonferencije ), H.320 (ISDN- takođe videokonferencije), RTSP ( striming medija ) kao i u SIP ( Internet konferencije ) pešenjima.

H.263 je razvijen kao revolucionarno poboljšani video kodek zasnovan na iskustvu iz H.261 video kodeku, koji je predhodni ITU-T standard za video konpresiju. On je nadalje ojačavan u projektima poynatijim nazivima H.263v2 ( takođe poznat kao H.263+ ili H.263 iz 1998 godine ) i H.263v3 ( odnosno H.263++ ili H.263 iz 2000 godine ).

Sledeći ojačani kodek razvijen od strane ITU-T je VCEG ( u partnerstvu sa MPEG ) posle H.263 nastao je H.264 standard, koji je mnogo više poznatiji kao AVC i MPEG-4.

Skoro svi videokonferencijski proizvodi i danas uključuju kodek standarde za H.264 kao i H.263 i H.261 sposobnosti.

WiMAX

WiMAX (Worldwide Interoperability for Microwave Access) је телекомуникациона технологија која својом организацијом подсећа на мобилну телефонију (базне станице) али уместо мобилног телефона на страни корисника је уређај који омогућује услуге кориснику које личе на АДСЛ или кабловски интернет. WiMAX омогућује корисницима да преко приступног уређаја приступају и Интернету и да телефонирају. Као и мобилни телефони, укључивањем рачунара, аутоматски, рачунар се преко одговарајућег корисничког уређаја, повезује са базном станицом, која има најјачи сигнал. Оптичка видљивост са базном станицом није обавезна.
Тренутни 802.16 стандард је IEEE Std 802.16d-2004, који је одобрен у јуну 2004. године. То је надоградња претходне (и прве) верзије стандарда 802.16-2001, са надоградњама 802.16a и 802.16c. IEEE Std 802.16-2004 адресира само фиксне системе. Значи мисли се на претплатнике који услуге WiMAX користе на стационарном уређају, тј. уређају који се током рада не помера.
Надоградња 802.16e у стандарду додаје компоненте мобилности система. Стандард 802.16e је усвојен децембра 2005. као IEEE 802.16-2005. Овде се мисли пре свега на коришћење WiMAX-а на уређајима (портабл рачунар нпр.) који се крећу брзином већом од 70 km/h.
WiMAX не ствара конфликт са WiFi системом већ га комплементира. Зато што IEEE 802.16 мреже користе исти контролер логичке везе (стандардизиран путем IEEE 802.2) као и друге LAN и WAN мреже, он може бити премоштен (bridged) и повезан са њима. Дискусија око комплементарности према WiFi систему такође подразумева све врсте жичног етернета (802.3), token ring (802.5) и све остале не-IEEE стандарде који користе исти контролер логичке везе подразумевајући FDDI и кабловски модем (DOCSIS).
WiMAX je бежична metropolitan area network (MAN) технологија која ће повезати IEEE 802.11(WiFi) hotspots са интернетом и обезбедити бежичну екстензију са cable и DSL за last mile (last km) broadband приступ. IEEE 802.16 обезбеђује до 50 km (31 миљу) домета линеарне услуге и дозвољава приступ корисницима без директне оптичке видљивости са базном станицом. Пазите, то не значи да ће корисници удаљени 50 km (31 миљу) без оптичке видљивости имати везу. Технологија, такође обезбеђује проток дељених података и до 70 Mbit/s, који је, према WiMAX препорукама, довољан bandwidth да симултано подржи више од 60 пословних веза са T1-типом и преко хиљаду домова на 1Mbit/s DSL-нивоу везе.
Један битан поглед на IEEE 802.16 јесте да дефинише MAC ниво који подржава спецификације вишеслојног физичког нивоа (PHY). Ово је круцијална чињеница јер обезбеђује могућност произвођачима опреме да направе различите понуде.
MAC је значајно различит него код WiFi (и етернета од којег је WiFi изведен). Код WiFi, етернет користи contention access — све корисничке станице које желе слати и примати податке кроз приступну тачку се међусобно такмиче за њену пажњу при случајном избору захтева. Насупрот томе, 802.16 MAC је такав MAC корисничка станице шаље захтев само једном (за основни улазак у мрежу). Потом се радној станици додељује (заказује) временски период у ком ће захтев стићи на ред. Временски период може да се повећа или смањи, али остаје додељен конкретној корисничкој станици што значи да други корисници то време не могу искористити него морају сачекати ред. Ова врста алгоритма доделе (заказивања) је стабилна и под оптерећењем мреже због великог броја корисника (за разлику од 802.11). Такође је широкопојасно много ефикаснија. Алгоритам доделе такође дозвољава базној станици да контролише квалитет услуге правећи равнотежу међу додељеним временским периодима према потребама корисничких станица.
Оно што је битно за посао који користи ову технологију јесте да се њиме управља исправно.

Internet Protocol

IP (internet protokol) (engl. Internet Protocol) je protokol trećeg sloja OSI referentnog modela (sloja mreže). Sadrži informacije o adresiranju, čime se postiže da svaki mrežni uređaj (računar, server, radna stanica, interfejs rutera) koji je povezan na internet ima jedinstvenu adresu i može se lako identifikovati u celoj internet mreži, a isto tako sadrži kontrolne inforamacije koje omogućuju paketima da budu prosleđeni (rutirani) na osnovu poznatih IP adresa. Ovaj protokol je dokumentovan u RFC 791 i predstavlja sa TCP protokolom jezgro internet protokola, TCP/IP stek protokola (engl. Transmission Control Protocol/Internet Protocol).

Rang Mog Bloga

U zavisnosti od izgleda, dnevne posećenosti , dnevne zarade sajta itd. može se proceniti njegova vrednost. Da bi nas website ili blog imao veću vrednost,  poželjno je povećati rang našeg bloga. Postoje specijalizovane aplikacije na raznim sajtovima koje nam pružaju na uvid posećenost našeg sajta i samo njegovo rangiranje na internetu. Ovde će biti predstavljena dva sajta sa gore navedenim aplikacijama za takvu vrstu provere.

Prvi takav sajt je Prodaj Sajt. Na ovom sajtu moguća je provera, na kojim sve pretraživačima je prijavljen nas sajt i dobijanje komentara kolika je uspešnot istog.

U polje ime sajta unesti ime vašeg sajta i kliknite na dugme „Proveri!“. Dobićete izveštaj koji izgleda ovako:

Napomena: izgled izveštaja može da varira, jer je za primer posta korišćen rang bloga koji veoma skoro otvoren i koji još uvek nema toliko posetilaca.

Drugi sajt za ovakvu vrstu provere je SajtInfo. Sličan je način funkcionisanja kao i kod predhodno pomenutom sajtu.

Procedura je sledeća:
Kada ispratite link sajta, koji je dat u postu, upisite naziv vašeg sajta u plavi tekstbox i kliknite na dugme „Izračunaj vrednost i prikaži info“.

Izveštaj koji će te dobiti izgledaće slično sldećem:

Pored statistike posećenosti, dobijate i izveštaj o vrednosti sajta u evrima.

Da bi vaš sajt bio dostupniji i po rangu višlji od ostalih morate da prijavite vaš sajt nekom od poznatijih internet pretraživača kao što su Google, Bing, Yahoo i drugi.

To možete uraditi pomoću sajtova kao što su bblmedia, addurlfree.

HTTP

Hypertext Transfer Protokol (HTTP) (HTTP: internet protokol koji raznosi informacije u svetskoj komunikacionoj mreži. Omogućava da korisnici sa klijentskim programom unesu URL adresu (ili da kliknu na hipervezu) i sa Web servera preuzmu tekst, slike, zvuke i druge digitalne informacije. HTTP – HyperText Transfer Protocol (protokol za prenos hiperteksta). Najčešće korišćen protokol za Web stranice.

HTTP је протокол за комуникацију између сервера и клијента, који функционише по принципу захтев/одговор. HTTP клијент, који је најчешће веб прегледач, иницира пренос података након што успостави TCP/IP везу с удаљеним веб сервером на одређеном порту.

Сервер константно ослушкује захтеве на одређеном мрежном комуникацијском порту (типично порт 80), чекајући да се клијент повеже и пошаље свој захтев. Захтев се састоји од основне HTTP команде (чија је синтакса прописана стандардом и која се састоји од назива команде, имена траженог документа и верзије подржаног HTTP-а) и заглавља које се састоји од одређеног броја редова текста који поближе одређују аспекте захтева.

Захтев клијента се обрађује на серверу и, у зависности од исправности захтева и могућности задовољавања истог, клијенту се шаље одговарајући одговор. Одговор се састоји од извештаја о статусу захтева (који се састоји од троцифреног кода и кратког дескриптивног текста статуса, нпр. 200 ОК) и од конкретног одговора, уколико је захтев могуће задовољити. Одговор се састоји од заглавља, које је исте синтаксе као и заглавље захтева и даје основне податке о природи одговора, и од евентуалног конкретног садржаја који се тражио у захтеву. У зависности од верзије HTTP протокола као и од заглавља захтева, веза се може након тога прекинути, а може се иста веза искористити за слање новог захтева, ради уштеде времена.

RSS

Šta je to RSS?

RSS (skraćeno od Really Simple Syndication) je funcija koja omogućava da sa  jednog mesta čitate aktuelne novosti, bez posećivanja mnogobrojnih web stranica, trošeći vreme na traženje svake vesti posebno. RSS je način da automatski i pravovremeno dobijate sve vesti koje želite na jednom mestu.

Znači, vi koristite internet, jel tako? Sigurno imate neke vaše omiljene sajtove na koje često idete. Možda takvih sajtova ima recimo 10-20 a možda i više. Na te sajtove često idete jer, najverovatnije, oni stalno objavljuju neki novi sadržaj. Na primer to može biti neki sajt koji prati najnovije vesti iz zemlje i sveta, ili bilo šta drugo. Možda pratite neki blog, gde autor redovno objavljuje nove tekstove.

Poenta je dakle da je reč o sajtovima koji se stalno menjaju ili prate neku oblast iz koje često nešto novo objavljuju. I sad, kako vi to radite bez RSS-a? Otvorite jedan sajt, pogledate šta ima novo ako nešto ima, zadržite se neko vreme, onda otvorite drugi sajt, opet isto proverite šta ima, pa treći, pa četvrti, pa peti… . Više vremena izgubite otvarajući sajtove nego čitajući nove tekstova.

Zamislite sada situaciju da imate neki program preko koga možete da pratite vaših 10, 20 ili više (200 ako hoćete) sajtova, i svaki put kada se na nekom od tih sajtova pojavi novi tekst, program vas jednostavno obavesti da postoji novi tekst, i vi odmah preko tog programa možete videti naslov teksta, na kom sajtu je objavljen i (najčeće) kratak izvod iz tog novog teksta, a ponekad odmah i ceo tekst. Zatim, ako hoćete, možete taj tekst otvoriti u vašem brauzeru (nemojte koristiti E, već preuzmite i instalirajte Mozilla Firefox, Safari, Chrome ili Operu, rade isto samo mnogo bolje) i dalje čitati.

Preko jednog programa možete pratiti veliki broj vaših sajtova, bez potrebe da otvarate svaki sajt pojedinačno, čime jednostavno gubite vreme.

TCP/IP

TCP/IP протокол стек је скуп протокола развијен да омогући умреженим рачунарима да деле ресурсе путем мреже. Развијен је од стране агенције DARPA у оквиру ARPANET-a раних 1970их. У периоду од јуна 1987. до јуна 1998. више од 300 различитих произвођача имало је производе који су подржавали TCP/IP протоколе, а постојало је на десетине хиљада мрежа, различитих величина и типова, који су их користили. Њихов број се из дана у дан повећава, што је најбољи пример значаја TCP/IP-a у рачунарским телекомуникацијама.

Историјат

Схватању TCP/IP-a и његове улоге на прави начин доприноси познавање историје интернета и идеја на којима је заснован. Први радови појављују се почетком 1960-их година и углавном су везани за истраживања на МИТ-у (Massachusetts Institute of Technology). АРПА (Advanced Research Project Agency) 1966-те ангажује Робертса да развије пројекат компјутерске мреже, који убрзо објављује први план. („Multiple computer Network and Intercomputer communication“). Исте године, састају се три тима која су независно један од дугог дошли на идеју и развијала концепт пакетне мреже (packet switched network).

• Ленард Клајнрок – МИТ
• Пол Баран – РАНД
• Доналд Дејвис – НПЛ (Енглеска)

Мрежа је требала да буде пакетна, у смислу да се податак не шаље у једном делу, већ се дели на више мањих целина (пакета). Предности су вишеструке:

• Пакети би од једног до другог рачунара могли да се крећу различитим путањама (рутама), погодност су повећање брзине преноса информације и у случају пресретања.
• Бољи квалитет конекције
• Више корисника би могло комуницирати путем истог линка тако што би слали пакете наизменично.
• Повезивањем рачунара на тај један линк, била би оформљена најједноставнија мрежа.

Други циљ који је требала да оствари таква мрежа је децентрализација. Наиме, све до тада је постојала мрежа која је зависила од једног, централног рачунара са којим су остали повезани. Дакле, он је представљао део мреже чијим би кваром дошло до пада целе мреже. Било је потребно оформити такву мрежу у којој би сви рачунари били међусобно повезани и равноправни, и у том случају кваром појединих елемената мреже комуникација не би била прекинута, већ би се наставила преко преосталих рачунара.

Протокол који се користио при преносу података у овој мрежи био је NCP (Network Control Protocol). Потребом за повезивањем више мрежа у једну, јавља се идеја мреже као отворене архитектуре, односно мреже која би се састојала од више одвојених мрежа, које су различитно дизајниране и развијене. NCP протокол није имао могућност адресирања тих мрежа, а исто тако ни самих рачунара унутар њих. У случају грешака при транспорту пакета NCP ослањао се на саму мрежу (АРПАНЕТ) да обезбеди поузданост. Ако би се којим случајем десило да неки пакет буде изгубљен долазило би до прекида комуникације. У овом свом моделу, NCP протокол није имао контролу грешке.
Боб Кан (Bob Kahn) је одлучио да развије нов протокол који ће изаћи у сусрет мрежи као отвореној архитектури. Требао је да буде такав да задовољи следеће тачке:

• Комуникација би се одвијала по моделу услуге који се назива најбољом могућом (best effort). У случају да пакет не досегне дестинацију покренуо би се алгоритам који би омогућио да се тај пакет накнадно пошаље, без прекидања комуникације.
• Увела би се контролна-сума (checksum), при поновном спајању пакета у фајл и детекцији дупликата.
• Потреба за глобалним адресирањем
• Технике контрола тока (flow control).

Оригиналан Канов и Церфов (Vint Cerf) рад, описивао је један протокол назван TCP. Овај протокол је подржавао низ транспортних и прослеђујућих сервиса и обезбеђивао је врло поуздан транспорт података. Већ у почетцима се показао као добар при трансферу фајлова, али показивао је недостатке при раду са неким мрежним апликацијама, а посебно при раду са packet voice-ом из 1970-те, што је показало да у неким случајевима губитци пакета не би требали бити кориговани него остављени апликацији да се носи са њима. То је довело до реорганизације оригиналног TCP проткола, у три нова, један једноставан протокол IP који би био задужен за адресирање и прослеђивње појединих пакета, одвојеног TCP протокола који би подржавао сервисе као што су контрола тока и подршка у случају губитка пакета. А, за оне апликације којој нису били потребни сервиси TCP протокола, уведен је нови UDP протокол који је имао за циљ да обезбеди директан приступ сервисима IP-а. Од 1973. TCP/IP се развија и обезбеђује комуникацију између засебних мрежа, успостављају се мреже између универзитета. Ускоро долази и до појаве Етернета који омогућава развој локалних мрежа, тзв. ЛАН мрежа и САТНЕТ-а, мреже која преко сателита повезује САД и Европу. АРПАнет се дели 1983. на два сегмента: војну мрежу МИЛНЕТ и јавни део АРПАнет. Исте године се престаје са употребом NCP протокола и сви повезани у ову мрежу бивају обавезни да се пребаце на нови сет протокола TCP/IP. Од тада па на даље долази до непрестаног развоја мреже у оно што се данас зове Интернет.