TCP/IP

TCP/IP protokol stek je skup protokola razvijen da omogući umreženim računarima da dele resurse putem mreže. Razvijen je od strane agencije DARPA u okviru ARPANET-a ranih 1970.-ih. U periodu od juna 1987. do juna 1998. više od 300 različitih proizvođača imalo je proizvode koji su podržavali TCP/IP protokole, a postojalo je na desetine hiljada mreža, različitih veličina i tipova, koji su ih koristili. Njihov broj se iz dana u dan povećava, što je najbolji primer značaja TCP/IP-a u računarskim telekomunikacijama.

ISTORIJAT TCP/IP

Shvatanju TCP/IP-a i njegove uloge na pravi način doprinosi poznavanje istorije interneta i ideja na kojima je zasnovan. Prvi radovi pojavljuju se početkom 1960-ih godina i uglavnom su vezani za istraživanja na MIT-u (Massachusetts Institute of Technology). ARPA (Advanced Research Project Agency) 1966-te angažuje Robertsa da razvije projekat kompjuterske mreže, koji ubrzo objavljuje prvi plan. („Multiple computer Network and Intercomputer communication“). Iste godine, sastaju se tri tima koja su nezavisno jedan od dugog došli na ideju i razvijala koncept paketne mreže (packet switched network).

  • Lenard Klajnrok – MIT
  • Pol Baran – RAND
  • Donald Dejvis – NPL (Engleska)

Mreža je trebala da bude paketna, u smislu da se podatak ne šalje u jednom delu, već se deli na više manjih celina (paketa). Prednosti su višestruke:

  • Mogućnost kretanja paketa između računara različitim putanjama, pogodnost su povećanje brzine prenosa informacije i u slučaju presretanja.
  • Konekcija boljeg kvaliteta
  • Mogućnost komunikacije putem istog linka naizmeničnim slanjem paketa
  • Povezivanjem računara na taj jedan link, bila bi oformljena najjednostavnija mreža.

Drugi cilj koji je trebala da ostvari takva mreža je decentralizacija. Naime, sve do tada je postojala mreža koja je zavisila od jednog, centralnog računara sa kojim su ostali povezani. Dakle, on je predstavljao deo mreže čijim bi kvarom došlo do pada cele mreže. Bilo je potrebno oformiti takvu mrežu u kojoj bi svi računari bili međusobno povezani i ravnopravni, i u tom slučaju kvarom pojedinih elemenata mreže komunikacija ne bi bila prekinuta, već bi se nastavila preko preostalih računara.

Protokol koji se koristio pri prenosu podataka u ovoj mreži bio je NCP (Network Control Protocol). Potrebom za povezivanjem više mreža u jednu, javlja se ideja mreže kao otvorene arhitekture, odnosno mreže koja bi se sastojala od više odvojenih mreža, koje su različitno dizajnirane i razvijene. NCP protokol nije imao mogućnost adresiranja tih mreža, a isto tako ni samih računara unutar njih. U slučaju grešaka pri transportu paketa NCP oslanjao se na samu mrežu (ARPANET) da obezbedi pouzdanost. Ako bi se kojim slučajem desilo da neki paket bude izgubljen dolazilo bi do prekida komunikacije. U ovom svom modelu, NCP protokol nije imao kontrolu greške.
Bob Kan (Bob Kahn) je odlučio da razvije nov protokol koji će izaći u susret mreži kao otvorenoj arhitekturi. Trebao je da bude takav da zadovolji sledeće tačke:

  • Komunikacija bi se odvijala po modelu usluge koji se naziva najboljom mogućom (best effort). U slučaju da paket ne dosegne destinaciju pokrenuo bi se algoritam koji bi omogućio da se taj paket naknadno pošalje, bez prekidanja komunikacije.
  • Uvela bi se kontrolna-suma (checksum), pri ponovnom spajanju paketa u fajl i detekciji duplikata.
  • Potreba za globalnim adresiranjem
  • Tehnike kontrola toka (flow control).

Originalan Kanov i Cerfov (Vint Cerf) rad, opisivao je jedan protokol nazvan TCP. Ovaj protokol je podržavao niz transportnih i prosleđujućih servisa i obezbeđivao je vrlo pouzdan transport podataka. Već u počecima se pokazao kao dobar pri transferu fajlova, ali pokazivao je nedostatke pri radu sa nekim mrežnim aplikacijama, a posebno pri radu sa packet voice-om iz 1970-te, što je pokazalo da u nekim slučajevima gubici paketa ne bi trebali biti korigovani nego ostavljeni aplikaciji da se nosi sa njima. To je dovelo do reorganizacije originalnog TCP protkola, u tri nova, jedan jednostavan protokol IP koji bi bio zadužen za adresiranje i prosleđivnje pojedinih paketa, odvojenog TCP protokola koji bi podržavao servise kao što su kontrola toka i podrška u slučaju gubitka paketa. A, za one aplikacije kojoj nisu bili potrebni servisi TCP protokola, uveden je novi UDP protokol koji je imao za cilj da obezbedi direktan pristup servisima IP-a. Od 1973. TCP/IP se razvija i obezbeđuje komunikaciju između zasebnih mreža, uspostavljaju se mreže između univerziteta. Uskoro dolazi i do pojave Eterneta koji omogućava razvoj lokalnih mreža, tzv. LAN mreža i SATNET-a, mreže koja preko satelita povezuje SAD i Evropu. ARPAnet se deli 1983. na dva segmenta: vojnu mrežu MILNET i javni deo ARPAnet. Iste godine se prestaje sa upotrebom NCP protokola i svi povezani u ovu mrežu bivaju obavezni da se prebace na novi set protokola TCP/IP. Od tada pa na dalje dolazi do neprestanog razvoja mreže u ono što se danas zove Internet.

Preuzeto sa Wikipedije.

Nenad Končatović 9/07

Goran Vukša 155/07


Jedno reagovanje to “TCP/IP”

  1. Goran Vukša Says:

    Dobro odradjen istorijat TCP/IP protokola, samo treba dodati više grafičkih ekemenata.


Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: