UDDI (Universal Description, Discovery and Integration)

Normal 0

UDDI (Universal Description, Discovery and Integration) je platformaski nezavisan uslužni direktorijum (registar, repozitorijum) na kome se mogu registrovati, odnosno tražiti Web servisi. UDDI serveri su replicirani kako bi se obezbedila redundantnost. Sve informacije su dostupne na svakom repliciranom čvoru.

UDDI omogućava sledeće:

q čuvanje informacija o Web servisima

q pristup interfejsima Web servisa definisanih WSDL-om

q komunikaciju preko SOAP-a

q integraciju različitih Web servisa korišćenjem Internet-a

UDDI je omogućio rešavanje sledećih problema:

• nalaženje odgovarajuće usluge u mnoštvu trenutno raspoloživih
• pronalaženje novih klijenata i poboljšanje pristupa trenutnim klijentima
• proširivanje ponude i tržišta
• uklanjanje barijera za brzo priključivanje globalnoj Internet ekonomiji
• programsko opisivanje usluga i poslovnih procesa u jednom otvorenom i sigurnom okruženju
  

Normal 0

U ovom primeru treba naći sve registrovane poslovne projekte čije ime počinje sa “IMP Corporation”.

Zahtev za nalaženje poslovnog projekta

Normal 0

Odgovor na zahtev za nalaženje poslovnog projekta

Normal 0

Ažuriranje UDDI registra zahteva autorizaciju korisnika pre publikovanja informacija. Autorizacija se radi pozivanjem get_authToken.

Autorizacija korisnika

Normal 0

Prilikom publikovanja, prvi argument za sve operacije je element <authInfo> koji sadrži autorizacioni token prethodno odobren od strane strane repozitorijuma. Struktura tokena je specifična za implementaciju , ali je obično jednostavan niz karaktera.

Zahtev za objavljivanje poslovnog projekta

Normal 0

Odgovor na zahtev za objavljivanje poslovnog projekta

Normal 0

Koristi se za registrovanje i pronalaženje servisa u nekom centralnom registru

Provajderi servisa mogu publikovati informacije o njihovim poslovima i servisima koje nude

Korisnici servisa mogu pretraživati servise organizovane po poslu kategoriji servisa ili kao specificne servise

Mrežni imenik koji olakšava elektronsku trgovinu izmedu kompanija (B2B), tako što nudi opšti sistem opisivanja, otkrivanja i objedinjavanja podataka o kompanijama (Universal Description, Discovery and Integration, UDDI), otvorio se nedavno prema još vecem broju medunarodnih i složenih poslovnih struktura objavljivanjem druge po redu verzije specifikacije UDDI.

UDDI V2 pruža mogucnost opisivanja kompleksnih organizacionih struktura kompanija, dodatne kategorizacije poslovnih aktivnosti i nudi podršku za više jezika. Osim toga, u UDDI V2 je znatno unapreden i algoritam za pretraživanje.

UDDI je zajednicko delo kompanija Microsoft, IBM i Ariba, a stvoren je sa ciljem da se elektronsko poslovanje olakša tako što ce se poslovnim partnerima omoguciti da na Mreži plasiraju informacije o svojim proizvodima i uslugama, a samim tim i da lakše pronadu poslovne partnere ili klijente.

Inicijativa za formiranje imenija UDDI, neke vrste “žutih strana” Interneta, pojavila se još u septembru 2000, a registar je zvanicno poceo sa radom u maju ove godine.

RIP RIPv2 Routing Information Protocol

Uvod
Zadatak protokola rutiranja je da utvrde putanju kojom će datagram stići od izvorišta do odredišta.
Protokoli rutiranja unutar autonomnih sistema ili intra-AS routing protokoli, služe da bi se odredio način rutiranja unutar tog AS. Danas se u ove svrhe najviše koriste OSPF (Open Shortest Path First) i RIP (Routing Information Protocol).
RIP datira još iz 1969, početaka mreže i ARPNET-a, kada su Barkley’s UNIX i Xerox Network Systems već uveliko primenjivali slične protokole. RIP je toliko rasprostranjen baš zato što je bio ukjučen u verziju UNIX-a koji je podržavao TCP/IP i koji je distribuiran u paketu BSD (Barkley Software Distribution) sada davne 1982. godine. Ovaj protokol spada u protokole vektora rastojanja (distance vector algorithm) koji se oslanjaju na Bellman-Fordovu jednačinu za izračunavanje putanje rutiranja.
RIP (Routing Information Protocol) je standard za razmenu iformacija o rutiranju između hostova i gatewayea. RIP se koristi kao IGP (Interior Gateway Protocol). U međunarodnim mrežama, kao što je Internet ima mnogo protokola koji se koriste za celu mrežu. U principu, praksa je da se mreža organizuje kao skup autonomnih sistema. Svaki AS ima sopstvenu tehnologiju rutiranja. Protokol rutiranja koji se koristi u okviru jednog autonomnog sistema se naziva IGP. Posebni protokoli se koriste kao posrednici među autonomnim sistemima. Prvi takav protokol, koji se i dalje koristi za Internet je EGP (Exterior Gateway Protocol). Takvi protokoli se danas zovu inter-AS routing protokoli.
Routing Information Protocol (RIP) je dizajniran da radi u mrežama srednje veličine koje koriste razumno homogene tehnologije. Iako se koristi kao IGP u mnogim regionalnim mrežama koje koriste serijske linije i čije brzine ne variraju mnogo, nije pogodan za korišćenje u kompleksnijim okruženjima.
RIPv2 je nastao sa željom da se proširi količina korisnih informacija koje nose RIP poruke i da se poveća mera bezbednosti.
RIP i RIP2 su za IPv4 mrežu, dok je RIPng dizajniran za IPv6 mrežu.

RIP protocol

Routing Information Protocol, ili RIP, kako ga skraćeno zovu RIP, je jedan od najzanimljivijih protokola. RIP je takođe i jedan od protokola koji se često mešaju sa protokolima koji su slični njemu, od kojih su neki čak koristili i isti naziv. RIP i ovi, njemu slični protokoli su bazirani na istom setu algoritama koji koriste algoritam udaljenih vektora, kako bi matematički uporedili rute, kako bi izdvojili najbolju putanju za bilo koju odredišnu adresu. Ovi su algoritmi rezultat naučnih istraživanja iz 1957. Godine.
Današnja verzija Routing Information Protocola (koju ponekad zovu i IP RIP) je definisana u dva dokumenta: Request For Comments (RFC) 1058 i Internet Standard (STD) 56. Kako su mreže bazirane na IP postale brojnije i veće, organizaciji Internet Engineering Task Force (IETF) je postalo jasno da se RIP mora nadograditi u skladu s tim. IETF je objavio RFC 1388 u januaru 1993. godine, koji je u novembru 1994. Godine unapređen u RFC 1723, koji konačno i opisuje RIPv2, drugu verziju RIP-a. Ova dva dokumenta opisuju dodate mogućnosti RIP-a, a nikako se ne može pomisliti da je prethodna verzija zamenjena. RIPv2 je omogućio RIPv1 porukama da nose više informacija, što je omogućilo korišćenje jednostavnog mehanizma autentifikacije da bi se obezbedilo ažuriranje tabela. Najvažnije od svega je to što RIPv2 podržava subnet maske što je bila negativna strana RIPv1, koji ih nije podržavao.

Kako RIP radi
RIP šalje poruke za ažuriranje u redovnim intervalima i kada se dese promene u topologiji mreže. Kada ruter primi poruku o ažuriranju koja sadrži promenu, unese tu promenu u svoju ruting tabelu. Ruter uveća vrednost mere za 1 i tada pošiljalac biva označen kao sledeći skok. Ruteri čuvaju samo najbolju rutu, odnosno rutu sa najmanjom cenom do destinacionog rutera. Kada je ažurirao svoju tabelu, ruter odmah šalje novoprimljene informacije kako bi obavestio ostale (njemu susedne) rutere da je došlo do promene. Ova obaveštenja o ažuriranju se šalju mimo onih redovnih, zakazanih ažuriranja koja ruteri inače šalju.
RIP koristi broj skokova kao meru da bi premerio rastojanje između izvorne i destinacione mreže. Svakom skoku na putanji između izvora i odredišta je dodeljena brojna vrednost skoka (hop count value), koja je tipično 1. Kada ruter primi informaciju koja sadrži neki nov ili promenjen unos, on doda 1 vrednosti mere na koju nova informacija ukazuje. IP adresa pošiljaoca se koristi kao sledeći skok.
RIP sprečava kruženje tako što ima implementiranu vrednost kao ograničenje na dozvoljen broj skokova na putanji od izvora ka odredištu. Maksimalni broj skokova je 15. Ako ruter primi novu informaciju koja sadrži promenjen ili nov unos, i ako uveća mernu vrednost za 1 a to uzrokuje da mera postane beskonačnost, odnosno 16, destinaciona mreža se smatra nedostižnom. Loša strana ove mere predostrožnosti je ta što se prečnik RIP mreže ograničava na 15 skokova. RIP podržava i druge mere za stabilnost koje su uobičajene i u drugim protokolima rutiranja. Ove mere postoje da bi se stabilnost održala bez obzira na prze izmene u topologiji mreže. Na primer RIP podržava i Split Horizon i mehanizme zadržavanja da bi sprečio da se netačne informacije propagiraju.
RIP koristi veliki broj tajmera da bi regulisao performanse. Tu se ubrajaju routing-update tajmer, route-timeout tajmer i route-flush tajmer.Routing-update tajmer odbrojava interval izmežu redovnih prosleđivanja ažuriranja rutiranja. Najčešće je ovaj interval podešena na 30 sekundi na koji se dodaje mala, nasumična vrednost, kadgod se tajmer resetuje. Ovo se radi kako bi se sprečilo gušenje do kog bi moglo doći kada bi svi ruteri u isto vreme poslali ažuriranja svojim susedima. Svaki unos u tabeli rutiranja ima pridodat route-timeout tajmer. Kada ovaj tajmer istekne, ruta bude markirana kao nevažeća, ali ostaje u tabeli dok ne istekne route-flush tajmer.
Uprkos starosti RIP protokola i pojavljivanja prefinjenijih protokola, Routing Information Protocol je daleko od zaboravljenog. RIP je zreo, stabilan, široko rasprostranjen i podržan i lak za konfigurisanje. Njegova jednostavnost je podobna za korišćenje u srednjim mrežama i u malim autonomnim sistemima koji nemaju dovoljno redudantnih putanja kako bi podržali sofisticiranije protokole.

DNS Domain Name Server

DNS

Ovo je još jedan od neophodnih servisa na Internetu. DNS je skraceno od Domain Name System ili na srpskom, sistem imena oblasti. Svaki racunar na Internetu mora imati IP adresu, medutim IP adrese su nizovi brojeva sa kojima ljudi teško barataju. Uloga DNS-a je da racunarima dodeli imena koja je lako pamtiti, odnosmo da poveže ime sa IP adresom racunara.

Kada želite da pristupite nekom sajtu, vi ne ukucavate njegovu IP adresu, vec ime domena. Veb citac se tada obraca DNS-u i od ovoga dobije informaciju koja IP adresa odgovara domenu koji ste ukucali i kada to sazna, pristupa serveru na kome se nalazi traženi sajt.

Kod DNS sistema ne postoji ogranicenje u broju adresa, jer se koriste za zadavanje imen sva slova, brojevi i neki znaci interpunkcije, a dužina imena je ogranicena na 253 znaka, tako da tako da je broj kombinacija izuzetno veliki.

Lako pamcenje imena je obezbešeno i kroz hijerarhijski sistem zadavanja imena korišcenjem oblasti. Svako ime je u stvari oblast koja može d sadrži druga imena, odnosno oblasti.

Svi domeni su kategorisani u okviru unapred odredenihoblasti najvišeg nivoa (TLD – Top Level Domains), a to su oznake .com, .net, .org, .rs, .uk, .ru i slicne. TLD na neki nacin klasifikuje domene po nameni ili po poreklu.

Na drugom nivou se zadaje ime domena, a na trecem i sledecim nivoima se mogu dodeljivati imena koja su hijerarhijski ispod imena domena.

Uzmimo na primer adresu wireless.uzice.net. To je adresa naše mreže. Ona se sastoji od tri nivoa, prvi (.net) pokazuje da se radi o mreži, drugi (.uzice) pokazuje da je mreža geografski vezana za grad Užice, a treci (.wireless) da se radi o wireless mreži.

Ime domena se odreduje proizvoljno, prema potrebi i afinitetu, što je još jedna pogodnost. Postoji jedno ogranicenje, a to je da ne možete izabrati ime domena u bilo kojoj oblasti, jer vlasnik neke oblasti uimenu domena u potpunosti kontroliše sva imena koja se u toj obalsti mogu dodeljivati. Dakle, mi za našu mrežu nismo mogli izabrati adresu, na primer, wireless.microsoft.net, jer domen microsoft.net kontroliše neko drugi, i mi takvo ime možemo da koiritimo samo ako nam on to dozvoli. TIme se štiti identitet, dakle ako ste vlasnik nekog imena domen, poptuno kontrolišete njegovo korišcenje.

DNS je hijerarhijskisitem. Ne postoji jedno mesto gde su upisani svi domeni vec ih ima mnogo, a oni su medusobno povezani, tako da ako neki DNS server dobije upit za odredeni domen a ne zna koja mu IP adresa pripada, onda se on obrati DNS serveru koji je po hijerarhiji iznad njega, i to tako ide sve dok se ne dode do nekog DNS servera koji zna o kojoj se IP adresi radi. Ovo je važan princip jer omogucava da se resursi mnogo ekonomicnije koriste, i opet obezbeduje kontrolu korišcenja domena o kojoj smo malopre govorili. Naime, kada registrujete neki domen, vo odredite koji je DNS server domacin za taj domen, i taj DNS server je jedini nadležan da da bilo kakvu inforamciju o domenu. Ako vi kontrolišete DNS server, kontrolišete i domen, a DNS server može da bude i kod vas u vašoj lokalnoj mreži, tako d ai fizicki imate kontrolu nad njim.

Rasterecenje resursa se obezbeduje i keširanjem inforamcija. Ako DNS server ne zna IP adresukoja odgovara traženom domenu, rekli smo on ce proslediti upit nekom sledecem serveru. Medutim, kada najzad dobije dogovor, on ce ga poslati racunaru koji ga jetražio ali ce ga i zapamtiti, tako da sledeci put kada dobije upit za isti domen, on ce odgovor znati. Tako se znatno štede mrežni resursi jer se ne ponavalju isti upiti. Cak i svaki racunar pamti DNS informacije tako da dok se krecete kroz neki sajt, on ne mora da za svako otvaranje stranice ponovo traži informaciju od DNS-a. Slicno kao i kod DHCP-a, DNS informacija ima odredeni rok trajanja, i nakon toga se briše. Tako je obezbedeno da ako dode do neke promene, videce je svi, jer ce nakon zadatog vremena svaki DNS, iako ima inforamciju o adresi, kada ona zastari da je obriše. Jedini DNS koji nece obrisati informaciju o domenu je onaj koji je domacin domena.

Namena DNS-a nije samo da za domen odredi IP adresu. On može da radi još neke stvari, na primer, može da zna gde se nalazeneki servisi vezani za domen. Uzmimo na primer email servis. Kada pošaljete poruku na neku adresu, mail server vašeg provajdera treba da odredi koji mail server je nadležan da primi poruku koju ste poslali. On iz adrese izdvoji domen i preko DNS-a pošalje upit koji opisno znaci: „Koja je IP adresa mail servera za ovaj domen?“ DNS ce mu dati upravo tu informaciju tako da ce on moci da pošalje poruku. To ide cak i nešto dalje. Za svaki domen možete dapodesit informaciju sakojih IP adresa je dozvoljeno da se šalju emailovi koji korsite taj domen. TO se korsiti kao veoam efikasna zaštita od SPAM-a.

Dakle, pored IP adrese, mrežne maske, i podrazumevanog prolaza, svaki mrežni uredaj mora da zna i IP adresu DNS servera kome treba da se obrati ako mu je potreban DNS servis. Tek sa ovim, svi neophodni parametri za funkcionisanje mrežnog interfejsa su potpuni.