System Restore zauzima mnogo HDD prostora

Windows XP ima odličnu opciju da snimi sliku sistema kako bi se ovaj, u slučaju nege
greške, mogao vratiti na pređašnje stanje u kome je radio bez problema. Iako
odlična opcija za početnike i one koji stalno modifikuju sistem, opcija je suvišna
profesionalcima i onima koji dobro poznaju windows operativni sistem. Bez obzira na
nivo poznavanja sistema, System Restore praktično jede prostor na HDD-u, jer
periodično pravi backup systema. To ponekad dovodi do usporenja u radu, a zbog
neograničene mogućnosti bekapa i velikog potrošenog mesta na HDD-u. Ukoliko
želite da imate koliku toliku sigurnost i ostavite uključen System Restore, ograničite
u prostor za bekapovanje. Ovo neće uticati na kvalitet bekapa, već će umesto da
pravi i čuva 10 bekapa na sistemu, čuvati samo 2 ili 3 što je i više nego dovoljno. Ovi
iskusniji ili oni koji imaju neki drugi vid bekapa sistema (Norton Ghost npr.) mogu i
da isključe ovu opciju. System Restore se podešava na sledeći način (Ukoliko želite
da isključite System restore pročitajte samo stavke 1 i 2. Ukoliko želite da ograničite
prostor koji backup zauzima preskočite stavku 2.):
1. Idite na Start>Programs>Accessories>System Tools>System Restore
2. Da bi ga isključili čekirajte opciju „Turn off System Restore on all drives“.
Kliknite na Apply, pa na OK. Restartujte sistem.3. Da bi mu ograničili prostor koji će bekap zauzimati, odčekirajte opciju „Turn off
System Restore on all drives“ ukoliko je čekirana i kliknite na Apply. Ukoliko nije
čekirana kliknite na drajv za koji hoćete da podesite System Restore prostor i kliknite
na Settings.
4. Neka normalna i pristojna veličina koja je sasvim dovoljna je 500 MB, pa je
pomoću slajdera i podesite. Kada ste podesili slajder na odgovarajuću vrednost
kliknite na OK.
5. Isti postupak uradite i za druge drajvove ako ih imate (ukoliko imate više
particija).
6. Kada ste sve podesili kliknite na Apply pa na OK i restartujte sistem.

Podela mogućih napada na računarsku mrežu

Za samu računarsku mrežu pojmovi blizu ili daleko imaju potpuno promenjeno značenje.

Pod lokalnim pristupom (local access) smatra se rad korisnika koji je uredno prijavljen na računarski sistem i sve radnje obavlja na samom sistemu (rad u shell-u, kontrolisanje elektronske pošte ili surfovanje sa samog računara- lynx ) odnosno kada je početna adresa korisnika jednaka krajnjoj adresi.

Pod pristupom na daljinu (remote access) podrazumevamo rad pri kojem korisnikova početna adresa paketa nije ista kao i krajnja adresa servera na kome radi.

Pojavom UNIX/LINUX kao operativnih sistema koji u potpunosti podržavaju mrežni rad, stvari se još dodatno komplikuju.

Kada korisnik sa svog računara pokušava da inicira sesiju na nekom serveru sam pristup tom serveru se smatra kao pristup na daljinu (remote access) ali sav rad koji obavlja na tom serveru, a tiče se samog boravka na serveru, se smatra radom u lokalu. (primer remote access ssh sesije na jedan server, ali se čitanje pošte iz PINE smatra lokalnim pristupom, jer za taj server sam program i jeste iniciran iz lokala)

Samim tim pri zaštiti računarskih mreža moramo voditi računa i o jednom i o drugom pristupu kao o načinima na koji se potencijalno može ugroziti sigurnost.

Kada pričamo o napadu na računarsku mrežu moramo kvalifikovati sam pojam napada, šta on znači za nas i kako se odražava na nas kao vlasnike računarske mreže.

Napadom na računarsku mrežu se smatra svaka aktivnost koja je usmerena ka tome da izazove ugrožavanje privatnosti, usporavanje ili ometanje normalnog odvijanja procesa rada u samoj računarskoj mreži.

Sami napadi na računarsku mrežu i sisteme mogu se podeliti na sledeće kategorije:

• ugrožavanje privatnosti
• zloupotrebe elektronske pošte
• potpuno ili delimično prekidanje servisa (Denial of Service)
• neovlašćeno ulaženje na računarski sistem

Rutiranje i Internet

Rutiranje (routing) informacija i podataka moze da se uoci u svim aspektima danasnjih
tehnoloskih drustava. Danas vecina ljudi komunicira pomo}u nekog oblika usmerenih
informacija. Bez obzira na to da li koristimo e-mail, digitalnu mobilnu telefoniju ili
personalne chatting servise (kao sto je instant messaging), uvek se oslanjamo na rutere
koji su u vezi. Medjutim, proces prenosa podataka od jednog ure|aja do drugog je
najrasprostranjeniji na Internetu.

U sustini, Internet predstavlja veliki niz me|usobno povezanih rutera. Ruteri koji
formiraju Internet primaju zahteve od lokalnog korisnika i prosle|uju te zahteve do
odgovaraju}eg servera. Server tada nazad salje Web stranice do lokalnog korisnika.
Ceo proces u potpunosti zavisi od funkcionalnosti rutera.

Internet je jedna od najznacajnijih tehnoloskih inovacija u poslednjih nekoliko decenija
(ako ne i veka). Ono sto je pozelo kao oblik komunikacije izmedju vojnih instalacija u
SAD, preraslo je u industriju koja godisnje zara|uje vise biliona dolara. Internet sada
obezbedjuje sve – od vesti, kupovine i igranja, do televizijskih i telefonskih servisa.
Bez sumnje, Internet je sastavni deo danasnjeg drustva.

PC RECNIK 2 (jos termina)

Postoji mnostvo ali ovde su neki odabrani nastavak proslog posta:
• VGA
Jos jedan standard, napredniji od CGA i EGA. VGA podrazumeva 640×480 u 16 boja ili 320×200 u 256 boja (wow!). I ovaj standard je vec odavno prevaziden.
• SVGA
Od ovog standarda, standardi vise prestaju da postoje. Znaci, sve sto je bolje od VGA, spada u SVGA (640×480 u 256 boja, 800×600, …).
• ASCII
Standard za kodiranje slova, cifara i specijanih znaka u jednom bajtu. Naime, znate da se jedan bajt sastoji od 8 bita, a svaki bit moze da bude 0 ili 1. Na taj nacin, svaki bajt moze da bude u jednoj od 256 kombinacija (2 na 8), sto znaci da postoje 256 ASCII znaka (na primer 00110001 = 31 = ‘1’, 01000001 = 41 = ‘A’, …).
• ANSI
Prosirena ASCII tabela uvedena zajedno sa Windowsom.
• I/O
Input/Output – opsti naziv za izlaz/ulaz racunara.

HARDWARE

• Licni racunar
Kompjuter namenjen pojedincima, tj. obicnim ljudima, porodicama i deci a sluzi za posao i zabavu. Druga krajnost su super-kompjuteri koje kupuju velike kompanije ili cele drzave, a sluze za testiranje nuklearnog oruzija, super-slozene proracune, kontrolu svemirskih letova, isl.
• PC
PC ili Personal Computer je licni racunar koji je razvio IBM davnih 80-tih. Vremenom mu je rasla popularnost, a posustajanjem Amige (vidi niћe) postao je sinonim za rec kompjuter. To je tip racunara na kome verovatno sada radite. Osnovna karakteristika PC-ja je modularnost, tj. rastavljivost na delove – komponente.
• Macintosh
Jedini licni racunar (pored PC-ja) koji se danas jos uvek koristi u svetu. Zastupljen je pretezno u Americi.
• Amiga
Kucni kompjuter koji je bio popularan pocetkom devedesetih. Nazalost, nakon propasti firme koja ga je proizvodila (Comodore), poceo je sve vise da zastareva da bi danas bio totalno van upotrebe.
• Comodore 64
Prastari 8-bitni kucni kompjuter, koji je bio popularan osamdesetih.
• Laptop ili Notebook
Prenosni racunar u obliku kofera. Napominjemo da je to samo oblik racunara a ne tip; Laptopovi mogu da budu i PC-ji i Macintosh-i i drugi.
• Palmtop
Prenosni racunar jos manji od laptopa, napravljen tako da moze da stane na dlan.
• Memorija
Deo kompjutera u kome se skladiste podatci. Postoje 2 tipa memorija:
RAM MEMORIJA je u obliku kartica koje se kace direktno na maticnu plocu. Ima manji kapacitet (obicno od 32 do 256 MB) ali je zato neuporedivo brza od svih ostalih vidova spoljaљne memorije. Zbog toga programi najkriticnije rutine uvek prebace u RAM a ostale se po potrebi ucitavaju sa spoljne memorije. Treba posebno napomenuti da je RAM privremena memorija, sto znaci da je programi koriste po potrebi. Nakon gasenja kompjutera, brise se ceo sadrћaj RAM-a.
U SPOLJNU MEMORIJU spadaju svi uredaji za skladistenje podataka (hard disk, diskete, CD-ROM… ). Ona je stalna (ne zavisi od napona i od rada kompjutera) i sluzi za skladistenje programa do trenutka njihovog pokretanja. Onog trenutka kad aktivirate neki program, deo njegovog koda prelazi u RAM a deo se ucitava sa spoljne memorije. Iz ovoga zakljucujete da je spoljna memorija daleko sporija od RAM-a ali da zato ima veci kapacitet (disketa do 1.44 mb, cd-rom do 640 mb a hard disk do 20-30 gb).
• Cash
Dodatna memorija, jos brza od RAM-a, u kojoj stoje podatci koji se trenutno koriste. Time se znatno ubrzava rad.
• Virtuelna memorija
Deo diska koji se koristi kao memorija. Ova opcija radi samo pod Windows platformom.
• MMX
MMX je skup instrukcija koje je Intel poceo da ugraduje na svoje procesore pocevsi od Pentiuma 166 MMX. Tada je doneo znatno unapredenje. Prakticno svi noviji procesori imaju ove instrukcije.
• Overklokovanje
Namestanje procesora da radi na vecoj frekfenciji nego sto je propisana (na primer, procesor na 500mhz radi na 600mhz) sa ciljem povecanja brzine racunara. Ovo je vrlo rizican proces jer se tako procesor intenzivno pregreva zbog cega moze doci do pucanja programa pa cak i do pregorevanja samog procesora.
• Printer
Isto sto i stampac – uredaj za odstampavanje dokumenata na papir.
• Bad Sector
Bad Sector je fizicko ostecenje nastalo na nekom magnetnom mediju (hard disku ili disketi). Podatci na tom mestu su verovatno trajno izgubljeni, ali najgore tek dolazi. Kada glava za citanje sledeci put prede preko ostecenog mesta, doci ce do jos veceg ostecenja, cime nastaju novi bad sectori. Da bi to sprecili, pomocu programa Scan Disk izvrsite surface scan diska. Program ce tada da markira ostecena mesta cime ce ona postati neupotrebljiva ali ce se barem spreciti dalje sirenje kvara. Treba napomenuti da ova metoda nije uvek 100% sigurno resenje da nece doci do novih ostecenja.

PC RECNIK

Svako tokom rada na kompjuteru naidje na neke termine koji mu nisu jasni. Ovaj odeljak pokusava da vam razjasni neke osnovne pojmove i time vam olaksa rad na racunaru. Neki od termina su

• Konfiguracija
U srpskom kompjuterskom recniku se koristi da prikaze celu jednu masinu, sa posebnim osvrtom na njene komponente (delove: procesor, ploca, RAM… ). Primenjiva je pre svega na PC kompjutere.
• Platforma
Najprecizniji pojam za opis kompjutera. Oznacava jedan ceo kompjuter, njegovu vrstu, komponente, operativni sistem pod kojim radi i podesavanja. Retko kad mogu da se nadu dve potpuno iste platforme.
• Komponenta
Predstavlja jedan deo kompjutera, bilo spoljasnji ili unutrasnji. Ovaj pojam dolazi iz same organizacije PC kompjutera. Naime, oni su koncipirani modularno, sto znaci da su svi vazniji delovi odvojeni i mogu po zelji da se ubacuju, izbacuju i menjaju. Naravno, neki od njih su obavezni ali neki samo poboljsavaju karakteristike kompjutera ili im dodaju nove mogucnosti.
• Hardware
Hardware je „cvrsti“ (hard) tj. fizicki deo kompjutera kao celine. Tu spadaju svi fizicki delovi kompjutera i oprema (monitor, tastatura, mis, svi delovi u kucistu…). Tu spadaju i diskete, CD-romovi, hard-diskovi i uopste, svi delovi kompjutera koji bi mogli da se svedu pod pojmom „predmeta“.
• Software
Software je „meki“ (soft), neopipljivi deo kompjutera. Konkretno u pitanju su svi programi koji se izvrsavaju na vasem kompjuteru. Tu zaista mislimo na sve programe, pocevsi od osnovnih algoritama koji pokrecu same cipove i elektroniku, preko BIOS-a, do Windowsa, aplikacija u njemu, igrica, pa i ovog browsera u kome se trenutno nalazite. Ako bi smo napravili poredjenje sa audio tehnologiom, hardware bi bio vas muzicki stub, CD-ovi i kasete, dok bi software bile pesme na tim CD-ovima i kasetama (tj. na „nosacima zvuka“).
• 16-bitni, 32-bitni…
Izrazi koji nam govore koliko bitova moze istovremeno da se obradjuje. Ovi termini se koriste u mnogim kontekstima, ali im je jedno zajednicko: vise bitova – veca brzina.
• Low level
Opsti naziv za nesto sto vrsi niske, bazicne funkcije, u uskoj vezi sa samim hardverom.
• Kompatibilnost
Uskladenost izmedu dva uredaja ili programa, mogucnost da rade zajedno ili da se povezu (kod hardwarea).
• Opcija
Termin za mogucnost koju mozemo da odaberemo u nekom programu. Na primer: „Da li zelite da izadete: DA / NE“. Ono DA i NE su opcije.
• Virtual
Virtual ili „virtualno“ je pojam koji opisuje stvari koje izgledaju kao prave i tako se ponasaju ali ih u stvarnosti nema. Na primer, virtuelna memorija nije prava memorija (cip kartica) vec deo hard diska namesten tako da „glumi“ memoriju.
• CTRL / ALT / SHIFT + taster
Kada je ovako ispisano sta trebate da otkucate, to naravno znaci da doticni tasteri trebaju da budu pritisnuti u isto vreme. To se radi tako sto pritisnete i drzite prvi taster (CTRL, ALT ili SHIFT), kratko pritisnete drugi, pa tek onda pustite prvi. Neke ovakve kombinacije su CTRL + C, ALT + TAB, CTRL + ALT + DEL, …
• FAQ
FAQ ili Frequently Asked Questions (cesto postavljana pitanja) je stranica na kojoj se nalaze pitanja koja korisnici cesto postavljaju sa sve odgovorima na njih.
• User frendly
U prevodu sa engleskog: korisnicki – prijateljsko. Znaci, nesto sto je lako za koriscenje i „prijateljski“ nastrojeno prema neiskusnim korisnicima.
• Klik (click)
Kratak pritisak tastera misa.
• Bitmap (bitmapirane) slike
Format slike na kompjuteru. Slika se prikazuje tako sto kompjuter pamti poziciju svake tacke (tj. pixela) i njegovu boju. Ovako mogu da se prikazu lepe fotografije, realnih boja ali se prilikom uvecanja gubi na kvalitetu. Formati bitmapa su: BMP, JPG, TIFF, PCX, …
• Vektorske slike
Slike koje nastaju kombinacijom raznih objekata (linija, krugova, kvadrata…) u koordinatnom sistemu. Vektori ne mogu da prikazu realne fotografije, kao bitmapi, ali su odlicni za tehnicke crteze i ilustracije. Takode, uvecavanjem ne gube na kvalitetu. Poznati vektorski formati su CDR i AI.
• CGA I EGA
Pojmovi koji datiraju jos iz vremena DOSa i grafickih kartica sa malo memorije. Tada su razne kombinacije rezolucija i broja boja grupisane u posebne standarde. CGA i EGA su bili neki od tih standarda. CGA je podrazumevao rezoluciju od 320×200 pixela u 4 boje, dok je EGA granicu povecao na 320×200 u 16 boja ili 640 x 480 u 4 boje. Oba su prevazidena i mogu se sresti jos samo kod kompjutera za knjigovodstvo.

UMREZAVANJE U LAN PREKO TELEFONA

Jedan racunar mora da bude server, a drugi klijent. Ova vrsta povezivanja omogucava spajanje samo dva racunara u LAN.

Podesavanja za server: Control Panel > Network Connections > Create New Connection > Setup an advanced connection > Accept Incoming Connections > cekirati modem koji treba da se javlja na telefon > Do not allow Virtual Private Connections > „Add…“ na sledećem ekranu i napraviti novog korisnika (username i password su bitne stavke), cekirati samo njega, next > ako nemate vec neku LAN mrežu, onda vam ova sledeca podesavanja nisu bitna, bitno je da cekirate TCP/IP >finish.

Kada se podesi server, on ce da se javlja na svako zvonjenje telefona. Ako hocete da iskljucite da se ne javlja na telefon (npr. kad necete da se povezujete), idite na Control Panel > Network Connections > Right click na tu „Incoming Connection“ pa properties i onda uncekirate modem.

Ako su vam bitne IP adrese (npr. server vec ima postojecu LAN mrezu za koju ne zeli da se mesa sa ovom), onda idete na Control Panel > Network Connections > Right click na tu „Incoming Connection“ pa Properties > Networking > Internet Protocol (TCP/IP) > Properites > Specify TCP/IP Addresses, pa recimo From: 10.0.0.1 To: 10.0.0.2 ili neki drugi subnet ako vec imate neki LAN na ovom.

Podesavanja za klijenta: Control Panel > Network Connections > Create New Connection > Connect to the internet > Set up mu connection manually > Connect using a dialup modem > ISP name bilo sta > Phone number – broj telefona na kome se javlja server > username/password unesete kao sto je podeseno na serveru > finish. Eventualno mozete da se iskljucite firewall za ovu konekciju.

Mrežni sloj

Zadužen je za usmeravanje paketa kroz mrežu. Takođe je odgovoran za kontrolu i upravljanje porukama, kao i za rukovanje grupama (eng. multicasting). Neki protokoli aplikacionog sloja su:

IPv4 . 32-bitni broj podeljen u 4 okteta. Kompjuter čita niz bitova, a ljudi obično zapisuju decimalno oktete razdvojene tačkama: 147.91.8.6 definisano je pet klasa IP adresa (označene od A do E) i svakoj klasi dodeljen je opseg adresa:
Pojedine mreže se identifikuju svojim NetworkID-ovima, a administratori tih mreža unutar mreže dodeljuju HostID pojedinim računarima. Razlog za podelu na klase, gde je polje HostID različite širine, je što postoje manje ili veće mreže, tako da se ne troše uzalud adrese pošto ih ima ograničeno mnogo (232). Klasa D je rezervisana za prenos poruke velikom broju računara istovremeno (multicasting tehnika). Klasa E je rezervisana za buduća proširenja.

IPv6 Internet protokol verzija 6 je protokol sloja mreže, naslednik internet protokola vrezije 4 (IPv4), osmišljen od strane IETFa (engl. Internet Engineering Task Force). U IPv6, novi (ali ne još široko korišćen) standardni internet protokol, gde su adrese 128 bita široke, što bi, čak i sa velikim dodelama netblokova, trebalo da zadovolji blisku budućnost. Teoretski, postojalo bi tačno 2128, ili 3.403×1038 unikatnih adresa domaćinskih interfejsa. Kada bi zemlja bila sačinjena kompletno od zrna peska od 1cm³, onda bi mogla da se dodeli jedinstvena adresa svakom zrnu u 300 miliona planeta veličine zemlje. Ovaj veliki prostor za adrese će biti retko popunjen, što omogućava da se ponovo kodira više informacija za rutovanje u same adrese.
IPv6 adrese su dugačke 128 bita. Adrese se dodeljuju pojedinačnim interfejsima na čvorovima, a ne čvorovima lično. Pojedinačni interfejs može da ima višestruku unicast adresu. Bilo koja od unicast adresa povezana sa čvornim interfejsom može biti iskorišćena kako bi jedinstveno predstavila taj čvor. Kombinacija dugih adresa i višestrukih adresa po interfejsu omogućava efikasnije rutiranje u odnosu na IPv4. U IPv4, adresa generalno nema konstrukciju koja pomaže rutiranju i zbog toga ruter mora da vodi veliku tabelu putanja rutiranja. Duže internet adrese dozvoljavaju veliki broj adresa od strane hijerarhija mreža, dobavljača pristupa, geografije,preduzeća itd. Takav broj bi trebalo da učini da tabele rutiranja budu manje, a pregled tabela brži. Dopuštanje višestrukih adresa po interfejsu bi trenalo da obezbedi pretplatniku koji koristi višestruke dobavljače pristupa po istom interfejsu da ima odvojenu adresnu gomilu kod svakog dobavljača. IPv6 dozvoljava tri tipa adresa:

Unicast: Identifikator za jedan interfejs. Paket poslat unicast adresi se isporučuje interfejsu koji je identifikovan tom adresom.

Anycast: Identifikator za set interfejsa (koji pripadaju različitim čvorovima). Paket poslat anycast adresi se isporučuje nekom od interfejsa koji je identifikovan tom adresom (nejbližem, gledajući po protokolu rutiranja).

Multicast: Identifikator za set interfejsa (koji pripadaju različitim čvorovima). Paket poslat multicast adresi se isporučuje svim interfejsima koji su identifikovani tom adresom.

ARP (engl. Address Resolution Protocol) je protokol trećeg sloja OSI referentnog modela, definiše metode nalaženja fizičke adrese korisnika na osnovu poznate mrežne adrese. S`obzirom na najširu upotrebu internet protokola kao protkola adresiranja sloja mreže i etherneta kao protokola najniža dva sloja, ARP ima najširu primenu pri mapiranju MAC adrese sa IP adresom.

CMP (engl. Internet Control Messageing Protocol) je protokol sloja mreže koji obezbeđuje pojedine mehanizme oglašavanja. U suštini, ICMP obezbeđuje povratnu spregu u vezi problema u komunikaciji u okruženju. Primeri upotrebe ICMP-a su kada paket ne može da stigne do odredišta, ruter nema dovoljnu veličinu bafera da bi ga prosledio (korisnik da bi ga primio) ili kada ruter može da uputi poruku da postoji kraća ruta. U većini slučajeva, ICMP poruka se šalje kao odgovor na paket, bilo od strane rutera koji se nalazi na putu datagrama ili od strane hosta koji je odredište.
Iako je ICMP na istom sloju kao i IP u TCP/IP arhitekturi, on je ustvari korisnik IP-a. ICMP poruka se prvo napravi pa se onda predaje IP-u koji spaja poruku sa IP zaglavljem i onda prenosi rezultujući paket na već uobičajeni način. Iz razloga što se ICMP poruke šalju kao IP paketi, njihova isporuka nije garantovana niti je njihovo korišćenje pouzdano.

Transportni sloj

Odgovoran je za kontrolu toka između dva krajnja računara (eng. host). Ovaj sloj je dužan da informaciju koju prima od aplikacije segmentira (paketizira) i prosleđuje je mrežnom sloju. U suprotnom smeru, transportni sloj sklapa pakete koje prima od mrežnog nivo i tako dobijenu informaciju prosleđuje aplikaciji. Neki protokoli aplikacionog sloja su:

UDP (engl. User Datagram Protocol) je jednostavan protokol koji obezbeđuje osnovne funkcije transportnog sloja OSI modela. Definisao ga je Dejvid Patrik Rid 1980. godine, opisan je u RFC dokumentu pod brojem 768.UDP se koristi za razmenu paketa poruka („datagrama“) između računara. Za razliku od protokola TCP, ovaj protokol ne podrazumeva stalnu vezu nego se paketi „bacaju“ odredišnom računaru, bez održavanja veze i provere grešaka. Na taj način, ovaj protokol ne garantuje isporuku paketa niti isti redosled isporuke paketa kao pri slanju. Zbog ovih osobina UDP protokol je brz i koristi se za aplikacije kojima je važna brzina a prispeće paketa i održavanje redosleda nije od velike važnosti, koristi ga veliki broj aplikacija, naročito multimedijalne aplikacije poput internet telefonije i video konferencije. Koriste ga protokoli RTP, VoIP, DNS, serveri za računarske igre itd.

TCP (engl. Transmition control protocol) je protokol koji pripada sloju 4 OSI referentnog modela, ima za ulogu da obezbezbedi pouzdan transfer podataka u IP okruženju. Između ostalih servisa koje nudi, neki su: pouzdanost, efikasna kontrola toka podataka, operisanje u ful-dupleksu (istovremeno slanje i primanje podataka) i multipleksiranje koje omogućava istovremen rad niza procesa sa viših slojeva putem jedne konekcije. TCP vrši transver podataka kao nestrukturisan niz bajtova koji se identifikuju sekvencom. Ovaj protokol grupiše bajtove u segmente dodeli im broj sekvence, aplikacijama dodeli broj porta i prosledi ih IP protokolu.

TCP obezbeđuje pouzdanost tako što pokrene algoritmi koji pre razmene podataka prvo uspostave konekciju između korisnika, a potom obezbeđuje i niz mehanizama kao što je slanje ACK broja. Strana koja prima podatke šalje broj sekvence bajta koje je primio, u slučaju da destinacija ne pošalje ACK da je primio određenu sekvencu bajtova u određenom vremenskom intervalu ona biva naknadno ponovo poslata. Mehanizmi pouzdanosti kod TCP-a omogućuju uređajima da se nose sa gubitcima, kašnjenjima, dupliciranjem ili pogrešnim isčitavanjem paketa. Time-out mehanizam omogućuje uređaju da detektuje izgubljene pakete i da zahteva njihovu ponovnu transimsiju.

Aplikaconi sloj

Obezbeđuje zajedničku spregu preko koje korisničke aplikacije komuniciraju sa donjim slojevima. Dakle, obezbeđuje spregu (eng. interface) između aplikacija i mreže. Neki protokoli aplikacionog sloja su:

HTTP je protokol za komunikaciju između servera i klijenta, koji funkcioniše po principu zahtev/odgovor. HTTP klijent, koji je najčešće veb pregledač, inicira prenos podataka nakon što uspostavi TCP/IP vezu s udaljenim veb serverom na određenom portu.
Server konstantno osluškuje zahteve na određenom mrežnom komunikacijskom portu (tipično port 80), čekajući da se klijent poveže i pošalje svoj zahtev. Zahtev se sastoji od osnovne HTTP komande (čija je sintaksa propisana standardom i koja se sastoji od naziva komande, imena traženog dokumenta i verzije podržanog HTTP-a) i zaglavlja koje se sastoji od određenog broja redova teksta koji pobliže određuju aspekte zahteva.
Zahtev klijenta se obrađuje na serveru i, u zavisnosti od ispravnosti zahteva i mogućnosti zadovoljavanja istog, klijentu se šalje odgovarajući odgovor. Odgovor se sastoji od izveštaja o statusu zahteva (koji se sastoji od trocifrenog koda i kratkog deskriptivnog teksta statusa, npr. 200 ОК) i od konkretnog odgovora, ukoliko je zahtev moguće zadovoljiti. Odgovor se sastoji od zaglavlja, koje je iste sintakse kao i zaglavlje zahteva i daje osnovne podatke o prirodi odgovora, i od eventualnog konkretnog sadržaja koji se tražio u zahtevu. U zavisnosti od verzije HTTP protokola kao i od zaglavlja zahteva, veza se može nakon toga prekinuti, a može se ista veza iskoristiti za slanje novog zahteva, radi uštede vremena.

FTP ( engl. File transfer protocol – protokol za prenos datoteka) je najčešće korišćen protokol za prenos podataka između dva računara na mreži. FTP koristi TCP/IP za mrežnu komunikaciju, što omogućava da bude pouzdan i sesijski orijentisan. FTP veza se uspostavlja na zahtjev klijentskog računara prema serverskom računaru. Klijentski računar mora da posjeduje program koji implementira FTP protokol (tzv. FTP klijent), a serverski računar mora da posjeduje program koji prihvata konekcije na standardnom FTP portu i takođe razumije komande protokola FTP (tzv. FTP server ili FTP demon). Kada se veza uspostavi, klijentski program šalje korisničke komande serverskom programu, koji ih obavlja i šalje odgovor. Taj odgovor može biti poruka da je komanda uspiješno obavljena, datoteka koja je zahtijevana ili poruka o grešci.
FTP sesija se zapravo sastoji od dvije sesije: sesije za transfer (DTP – engl. Data Transfer Process) i kontrolne sesije (PI – engl. Protocol Interpreter). Kontrolna sesija se pokreće prva i šalje zahtjev za uspostavljanje veze udaljenom računaru. Nakon provjere identiteta i uspostavljanja dvosmijerne veze, klijent je u mogućnosti da šalje komande za obavljanje različitih zadataka. Uspostavljanje TCP/IP veze se vrši sa porta izabranog metodom slučajnog izbora, a port na kojem FTP server očekuje konekcije je po standardu uvijek 21.
Kada klijent napravi zahtjev za prenos podataka, tada se aktivira sesija za transfer koja vrši sam prenos. Za to vrijeme kontrolna sesija mora ostati aktivna kako bi se komande i poruke mogle razmjenjivati između klijentskog i serverskog računara.

SMTP (engl. Simple Mail Transfer Protocol) predstavlja osnovni protokol sloja aplikacija za elektronsku poštu, koji koristi uslugu pouzdanog transfera podataka protokola TCP. Protokol SMTP je definisan dokumentom RFC 2821. Iako originalni dokumetn SMTP RFC datira iz 1982. sam protokol se pojavio znatno ranije i znatno je stariji od HTTP protokola. Kao i većina drugih protokola aplikacijskog sloja ima klijentsku i serversku stranu (koja se izvršava na serveru za elektronsku poštu onoga koji šalje i druga strana koja se izvršava na serveru). Kada server salje poruku drugim serverima, on preuzima ulogu SMTP klijenta, a kad prima poruke ponaša se kao SMTP server.
Opšte je prisutan na Internetu, budući da poseduje izuzetne osobine, iako mnogi smatraju da ima i arhaičnosti. SMTP ograničava tela svih poruka na sedmobitni ASCII, što razvojem multimedijalnih sadržaja dovodi do problema, budući da binarni mutimedijalni podaci moraju da se kodiraju u ASCII, da bi se preneli protokolom SMTP, posle čega se poruka ponovo dekodira.
Klijentska strana na portu 25 uspostavlja TCP konekciju sa serverskom stranom, ukoliko ne je ne uspostavi, pokušava ponovo. Nakon uspostavljanja konekcije prelazi se na proces sinhronizacije aplikacijskog sloja, tokom koje SMTP klijent navodi adresu pošiljaoca, posle čega počinje slanje poruke, oslanjajući se na uslugu pouzdanog transfera podataka protokola TCP .
Ukoliko ima još poruka postupak se ponavlja, ukoliko nema, prekida se konekcija.

TCP/IP podela

TCP / IP (eng. Transmission Control Protocol / Internet Protocol) jedan je od naj-korišćenijih protokola koje koriste skoro sve računarske mreže koje su na internetu. Koristi se i u lokalnim mrežama za prenos podataka između računara ili servera. Takođe ovaj protokol omogućava konekciju različitih operativnih sistema ili različitih vrsta računara, servera ili ostalih perifernih uređaja kao što su štampači. Ovo je protokol na kojem se zasniva internet. TCP/IP je slojevit protokol, kao i svi drugi mrežni protokoli. Sloj je podsistem unutar steka sa zadatim odgovornostima. TCP/IP protokol stek je arhitektura sa 4 sloja, nasuprot ISO OSI koji ima 7 slojeva. Osnovni slojevi su:

Aplikaconi sloj

HTTP; SMTP; FTP; SSH; IRC; SNP; SIP….

Transportni sloj

TCP; UDP; SCTP; RTP; DCCP….

Mrežni sloj

IPv4; IPv6; ARP; ICMP…..

Sloj kanala Eternet

802.11a/b/g WiFi; Token ring; EDDI…