Internet protokoli

Kako rade osnovni internet protokoli?

Internet se moze intenzivno koristiti godinama bez znanja o tome kako on u stvari radi. Činjenica je da ovo znanje nije neophodno, osim nekome ko pravi programe za pristup Internetu.

Osnovni Internet protokoli su zasnovani na razmeni tekstualnih komandi i odgovora. To znači da su lako dostupni iz bilo kog programa za terminalsku emulaciju preko TCP/IP-a. Najzastupljeniji je Hyper Terminal , koji dolazi uz svaki Windows.

Internet protokoli i portovi

HTTP

HyperText Transfer Protocol predstavlja kičmu celokupnog Weba, uobičajeno radi na portu 80. Glavna karakteristika kojom se ovaj protokol izdvaja od ostalih TCP protokola, kao što je npr. FTP po tome što se konekcija i komunikacija sa serverom prekida odmah nakon izvršenja zahteva klijenta (isporučenog paketa trazenih podataka). Zbog ovoga je HTTP je idealan za Web, gde je stranica obično povezana sa drugim stranicama na drugim „posluziteljima“. Ova karakteristika povremeno stvara probleme web dizajnerima, s obzirom na nedostatak stalne konekcije  koju moraju nadoknaditi upotrebom drugih metoda  za očuvanjem „korisničkog stanja“. Jedna od tih metoda uključuje upotrebu HTTP cookie-a.

 SMTP

Simple Mail Transfer Protocol je protokol za slanje elektronske pošte. Server na kome se nalazi obično ima adresu koja počinje sa „stmp“: smtp.eunet.rs, smtp.verat.net, moze da mu se pristupi samo iz lokala, a osluškuje na portu 25.

Za razliku od HTTP-a, SMTP je interaktivan pa rad s njim moze podsetiti na rad u DOS-u.

POP3

Post Office Protocol je protokol za primanje elektronske pošte. Slično SMTP-u, imena njegovih servera najčešće počinju sa „pop3“, a obično je na portu 110.

IRC

Internet Relay Chat obično koristi port 6666, 6667 ili sličan. Naši najpoznatiji IRC serveri Krstarica i Serbiancafe (irc.krstarica.com, irc.serbiancafe.com) koriste 6667.

Jednostavnost protokola

Ovi protokoli su u suštini jednostavni, ali i efikasni. Verovatno je ta jednostavnost jedan od ključnih razloga za njihovu raširenost – lako je napraviti programe koji ih koriste. Sve što jedan program treba da uradi je da se poveze sa drugim kompjuterom, šalje i prima tekst.

BOOTstrap Protokol

Uređaji koriste BOOTP da bi dobili IP (Internet Protocol-vrši adresiranje računara u mreži) adresu prilikom startovanja

Kada se radna stanica (bez mogućnosti pamćenja stalne IP adrese)uključi, ona šalje BOOTP zahtev na mrežu

Kada BOOTP server čuje zahtev, on potraži MAC adresu klijenta koji šalje zahtev u svom BOOTP fajlu i šalje mašini: IP adresu servera i ime njegovog Net BIOS-a; puno ime fajla koji treba da bude učitan u memoriju mašine koja izdaje zahtev.

BOOTP funkcioniše u client/server okruženju

BOOTP može da pošalje i adresu rutera, servera i još neke informacije: IP adresa, adresa default rutera, DNS server

BOOTP koristi UDP (Use Datagram Protocol-transakciono orijentisan, zaštita isporuke i kopija nije zagarantovana, implementiran samo u krajnjim sistemima) za prenos poruka (port 67 ka serveru i port 68 ka klijentima)

Mane BOOTP:

– nema mogućnost dinamičkog dodeljivanja adresa (iz jednog skupa adresa);

– administrator mora da kreira konfiguracioni fajl BOOTP servera u kojem su konfiguracioni parametri za sve hostove;

– jedan računar će uvek dobijati iste IP

OSPF (Open Shortest Path First) protokol

Ruteri napravljeni od strane različitih proizvođača moraju imati neki način na koji će međusobno komunicirati, tj. razmenjivati konfiguracione tabele. Jedna vrsta protokola koja podrazumeva komunikaciju između rutera u jednoj entitetskoj mreži se naziva interior gateway protocol. Svaki mrežni operativni sistem sadrži protokol rutiranja implementiran u samom operativnom sistemu.

OSPF je protokol rutiranja, koji radi pod TCP/IP mrežnim okruženjem. Dizajniran je da podržava velike mreže. Takođe, kompatibilan je sa podmrežavanjem. Poruke tipa Hello šalje svakih 30 minuta. U zavisnosti od TOS-a (Type of Service), dakle od namene paketa, OSPF protokol se različito ponaša. Na primer, velike količine podataka mogu da se prenose satelitom, dok se male prenose nekom zemaljskom vezom. OSPF protokol mreže deli u klase, a to su tačka-tačka, multi-pristup i multi-broadcast. Serijska veza bi bila tačka-tačka, dok bi Ethernet bio multi-pristup.

Glavna razlika između protokola za rutiranje je u algoritmima koje koriste da bi prikupili informacije o stanju u mreži. Na primer, RIP (Routing Information Protocol) koristi tzv. vektorski algoritam (Distance Vector), koji meri broj skokova (skok je najkraći put između dva rutera) do rutera sa kojim komunicira, dok OSPF koristi tzv. linkovani algoritam (Link State) koji o putanji ne odlučuje samo na osnovu broja skokova, već u obzir uzima i ostale detalje koji su relevantni za prenos (vreme prenosa, kapacitet).